Njegov srećan kraj 🔚

23.

VIKTORIJA

Probudila sam se u urednoj bolničkoj sobi pokušavajući da se prisetim kada sam ovde stigla, ali mi to i nije najbolje polazilo za rukom.

Sećala sam se samo lica Nikolasovih isprepadanih specijalizanata dok im je govorio da o meni moraju voditi računa više nego o bilo kom drugom pacijentu i da ga ukoliko se nešto iskomplikuje odmah pozovu, zatim je tu bilo i par specijalista, ali od tog momenta sećanja su mi bila maglovita.

Jedan od mlađih specijalizanata je ušao u sobu i ugledala sam nervozu i zabrinutost na njegovom licu kada je video da sam se probudila, Nikolas ih je previše zaplašio...

"Gospođo Flejm, budni ste...", izmenađeno je rekao, a ja sam ga uz blagi osmeh ispravila.

"Još uvek sam Rivera."

"Oprostite gospođice Rivera", rekao je, a sada sam mu na licu ugledala nelagodu i postiđenost:"Kako se osećate? Da li Vam je nešto potrebno?"

"Dobro sam, hvala Vam što ste brinuli o meni", zahvalila sam mu se pokušavajući da otklonim napetost koja je bila prisutna u prostoriji ili makar da je ublažim.

"To je moj posao gospođice, nema potrebe da mi na tome budete zahvalni", rekao mi je, a zatim mi je promenio infuziju.

"Da li znate šta je sa Andreom?", upitala sam ga, a on je odmahnuo glavom.

"Trenutno samo znam da su svi doktori u pripravnosti, ali ću se potruditi nešto više da saznam, meni su Vas udelili kao prioritet."

"Znam da Vas je Nikolas isprepadao, ali ne moraš uvek biti uz mene, ovde si da bi se posvetio i drugim pacijentima, a ne samo meni", iskreno sam mu rekla.

Moj verenik je iskreno brinuo za mene, ali nije bilo potrebe za tim da celo njegovo odeljenje brine o meni; on je zaista znao da pretera i o ovome ću ipak morati da porazgovaram sa njim.

"Možeš li mi doneti flašicu vode?", pitala sam ga, a on je po meni prebrzo izašao iz sobe da to i učini, nasmejala sam se na njegovu isprepadanost od mog verenika, ali sam znala da Nikolas želi samo najbolje za svakog od njegovih specijalizanata i odeljenskih doktora.

Vrata sobe su se ponovo otvorila i ja sam iskreno bila iznenađena brzinom tog specijalizanta, ali je u sobu umesto njega ušao nasmejani Nikolas koji mi je odmah prišao.

"Budna si...", rekao je više za sebe:"Kako se osećaš?"

"Dobro sam, Nikolase, izvini što sam te zabrinula", uzela sam njegovu veliku ruku u svoju.

"Gde je Grindejl?", moj verenik je pogledom prelazio po sobi, a ja sam shvatila da je verovatno govorio o onom mladom doktoru.

"Zamolila sam ga da mi donese flašicu vode, nema potrebe da oko toga praviš paniku", rekla sam mu, a on me samo pogledao kao da nije znao o čemu govorim.

"Rekao sam mu da te ne ostavlja samu, dao sam mu jedan jedini zadatak i čak ni to nije mogao da ispuni."

"Nisi pomislio da ja možda ne želim toliku pažnju i da u ovoj bolnici postoje i mnogi drugi pacijenti kojima je on mnogo potrebniji u ovom trenutku?", prekrstila sam ruke na grudima, dajući mu do znanja da ništa od ovoga nisam želela.

"Samo sam želeo da dobiješ najbolju moguću negu, pošto ja nisam bio uz tebe", rekao je sedajući na ivicu mog kreveta, a ja sam i sama znala da na to lice ne mogu dugo biti ljuta.

"Samo mi obećaj da sledećeg puta uz mene nećeš ostaviti sve odeljenske specijalizante", našalila sam se, ali on tu šalu nije shvatio.

"Sledećeg puta ću samo ja biti uz tebe", rekao je prislonivši mi se briže i spustivši svoje usne na moje.