Njegov srećan kraj 🔚

26.

VIKTORIJA

Posle par dana konačno sam dobila Nikolasovu dozvolu da se vratim kući, ali iz nekog razloga nisam se tome posebno radovala; Nikolas se čudno ponašao od trenutka kada sam ga ugledala pored sebe u bolnici, ali kada bih pokušala da započnem razgovor na tu temu odgovorio bi mi da mi se to samo čini i da je sve u najboljem redu; ali jedan deo mene znao je da je to laž i da se nešto dešava.

Pogledi koje su mi ostali članovi porodice upućivali za vreme poseta nisu mi govorili dobre vesti, Elena je izgledala kao da bi svakog trenutka mogla zaplakati, a Andrea je vešto izbegavala moj pogled; ostali su me jednostavno gledali sa sažaljevanjem i tugom; plašila sam se onoga što skrivaju od mene, ali zaista nisam znala šta se to događa sa mnom. Osećala sam se dobro i nisam imala simptome koji bi izazvali onakvo pomašanje kod ukućana, onesvestila sam se zbog iscrpljenosti, a posle svega to mi nije bio prvi put, jer mi je posao uvek bio na prvom mestu.

Želela sam da se što pre vratim svojim slučajevima i da zaboravim na to da je moje zdravlje ponovo drugima izazvalo probleme, jer iako nisam bila kriva zbog ovoga, krivica me proganjala. Uvek bih ja bila ona koja bi drugima poremetila planove.

"Dobrodošla kući", Nikolas mi se osmehnuo dok je parkirao auto na prilazu porodične kuće, a ja sam imala osećaj da je i on bio lažan.

Ušla sam u unutra, uputivši se ka spavaćoj sobi jer nisam želela da se trenutno susrećem sa ostalima, znala sam da ću ih povrediti ovakvim postupkom, ali bilo mi je potrebno da makar na kratvo razmislim o svemu; bez toga da svi skreću pogled kada me ugledaju.

"Viktorija, ostali te očekuju u dnevnom boravku", moj verenik mi se obratio dok sam koračala dugim stepenicama koje su vodile ka našoj sobi:"Svima si nedostajala."

"Ne osećam se najbolje, imam blagu vrtoglavicu i mislim da bi bilo najbolje da na kratko prilegnem", okrenula sam se prema njemu i slagala ga, a on se za par sekundi našao pored mene sa zabrinutim izrazom lica i trudio se da me pridržava obmotavši svoje ruke oko mojih leđa.

"Možda bi bilo najbolje da se vratimo u bolnicu i to proverimo...", rekao je i dalje me pridržavajući, a ja sam osetila bes kako izlazi na površinu.

"Da se vratim tamo zbog vrtoglavice?!", upitala sam ga glasnije od očekivanog:"Šta to svi krijete od mene sve ove dane?"

"O čemu to pričaš?", pravio se da ne zna šta se dešava, ali sam mu na licu ugledala iznenađenost pitanjem i sa svojim advokatskim iskustvom mogla sam zaključiti da me laže, a ovo je bila kap koja je prelila čašu.

"Gledaš me kao da ću se svakog trenutka slomiti, Elena suzdržava suze kada me ugleda, a Andre me ni u oči ne može pogledati; dosta mi je ovoga Nikolase, želim da znam ono šta svi krijete od mene, predugo sam ćutala o ovome!", uzviknula sam i trenutno me nije bilo briga što će nas svi čuti. Sklonila sam njegove ruke sa sebe i ljutito ga pogledala jer ovo nikada ne bih očekivala od njega.

"Idemo u sobu, tamo ću ti sve objasniti", rekao je, a ja sam ga nevoljno poslušala želeći da što pre saznam istinu. Primetila sam da mi pruža prostora i da se drži na odstojanju, ali je i dalje bio u pripravnosti ukoliko se nešto dogodi.

Zatvorio je vrata iza nas kada smo ušli, a ja sam ga prostrelila pogledom jer još uvek nije progovorio. Zagledao se u mene, a zatim i duboko uzdahnuo.

"Viktorija, potrudi se da ne paničiš kada ovo čuješ", rekao mi je, a ja nisam znala šta bi to trebalo da znači.

"Viktorija, ti si trudna", rekao mi je dok su mu se suze nakupljale u očima, a ja sam bila sigurna da one nisu bile radosnice.

"To mora da je greška, ja ne mogu imati dece", izgovorila sam bolnu istinu, ali on mi se približio i čvrsto me zagrlio.

"Istina je, video sam to svojim očima", rekao je, a mom mozgu je bilo potrebno par minuta da obradi ovu informaciju nakon čega sam instinktivno spustila ruku na stomak; dok su se suze slivale niz moje lice. Ovo je bilo ispunjenje svih mojih snova i kroz misli su mi prolazile slike kako držim svoje dete u rukama.