Njegov srećan kraj 🔚

22.

VIKTORIJA

Zbog Nikolasovog insistiranja prešla sam da živim sa njim i već mesec dana nisam osećala ništa sem ljubavi i pažnje, uživala sam u svakom momentu provedenom sa Flejmovima. Zaposlili su me kao advokata u njihovoj bolnici, ali to mi je bilo samo privremeno radno mesto, jer čim se stvari slegnu sa mojom porodicom počeću da tražim novi posao i ponovo gradim sopstvenu karijeru.

Volela sam Nikolasa, ali nisam želela da živim u senci porodice Flejm, želela sam da izgradim karijeru koristeći samo svoje ime i sposobnosti, bila sam svesna da će taj put biti trnovit i dug, ali bila sam spremna na to; jer sam ceo život provela u senci roditelja i bilo je vreme da završim sa tim periodom.

Iz mojih misli me je vratilo kucanje na vratima, a ubrzo sam ugledala Nikolasa koji je na sebi imao svoju uniformu i široki osmeh, dvodnevna brada je doprinosila tome da izgleda starije. Volela sam da ga vidim u uniformi, jer ukoliko je to ikako bilo moguće, u njoj mi je bio još privlačniji. Na licu je imao podočnjake koji su mi govorili da je iza sebe imao napornu smenu, ali za svo ovome vreme nikada mi se nije žalio na svoje radno vreme, sviđala mi se njegova autoritativnost ispred ostalih, ali i nežna i brižna strana koju je imao pred porodicom.

"Zar ne bi trebao da budeš na radnom mestu?", upitala sam ga uz to mu namignuvši, a zatim sam se našalila:"Možda tvoji najmlađi specijalizanti naprave neki problem dok si odsutan".

Voleo je da se žali na svoje specijalizante i njihove greške, mnogi su ga se čak i bojali, ali ja sam znala da mu je stalo do svakog od njih i da se trudi da im pruži što više znanja sa svakim novim danom, ali on to nikada ne bi priznao.

"Verujem da ne mogu ništa toliko opasno učiniti u narednih dvadesetak minuta", rekao je približivši mi se i spuštajući njegove ruke na donji deo mojih leđa, zatim mi je tiho šapnuo:"Nedostajala si mi".

"Videli smo se na doručku", rekla sam kao da nisam znala o čemu govori, ali u sebi sam čeznula za njegovim dodirima.

Spustio je nežni poljubac na moj vrat, pokazujući mi da će iz ove igre on izaći kao pobednik.

Njegov telefon je zazvonio, a na njegovom licu sam ugledala zabrinuti izraz dok se javljao.

"Moram da idem, nastavićemo ovo kasnije, hitno je", brzo je prislonio svoje usne na moje, a zatim je istrčao iz moje kancelarije.

Ostala sam zagledana u zatvorena vrata kancelarije, iznenađena njegovom žurbom, mislila sam da ću se za ovo vreme navići na njegovu brzinu kada su u pitanju pacijenti, ali uvek je uspevao da me zadivi tolikom posvećenošću.

Još neko vreme sam razmišljala o svom vereniku, a onda sam se vratila poslu koji me očekivao. Radila sam kao jedan od advokata u bolnici i bila sam zadužena za rešavanje pravnih problema sa pojedinim pacijentima, mada ni jedan od tih slučajeva nije bio toliko zahtevan da sam mu morala posvetiti punu posvećenost i slobodno vreme, a to mi je donekle smetalo; jer sam ja uživala u izazovima.

Do kraja radnog vremena uspela sam da uspešno rešim šest slučajeva, a zatim sam bila u mogućnosti da odem do Nikolasove kancelarije, želela sam da se zajedno vratimo kući ukoliko je završio sa pacijentima.

Pokucala sam na njegova vrata, a ubrzo sam začula odgovor sa druge strane. Ušla sam i ugledala ga kako čita neke dokumente, a sjaj u očima mu je bio jasno uočljiv kada me primetio.

Nisam se obazirala na te papire i otišla sam do njegovog stola sedajući mu u krilo, a njemu se na licu pojavio ponosni osmeh.

"Da li se zajedno vraćamo ili ponovo ostaješ duže?", pitala sam ga, pogledavši u hrpu parira koje je imao na stolu.