Njegov srećan kraj 🔚

19.

VIKTORIJA

Nastavila sam da plačem u bratovljevom krilu još neko vreme, njegovo lice je bilo vidno zabrinuto i želeo je da razgovara sa našim roditeljima, ali sam ga preklinjala da to ne učini. Odnosi u porodici su već bili dovoljno napeti, a ja nisam želela da ih dodatno naprežem.

Antoni je posle svih ovih godina ponovo počeo da razgovara sa roditeljima, ali poznajući svog brata bio bi nepromišljen u razgovoru sa njima i porodica bi nam se ponovo raspala. Uz sve što sam proživela u ranoj mladosti shvatala sam koliko su dobri odnosi bitni i sve bih uradila da ih očuvam u našoj porodici. Čeznula sam za tim da sve bude bezbrižno kao u našem detinjstvu, želela sam slogu i poštovanje; ali sve mi se to činilo dalekim i nedostižnim.

Ulazna vrata su se oglasila, a ja sam brzo uzbrisala suze sa lica ne želeći da me neko vidi ovakvu; odgajana sam da ne pokazujem svoja osećanja od najranijeg doba i to je bilo deo mene.

"Da li nekoga očekuješ?", zabrinuto sam upitala brata, a on je izgledao jednaki iznenađeno koliko i ja.

"Ne, današnji dan sam trebao da provedem sam, odmarajući se za večerašnji izlazak", objasnio mi je, a zatim se uputio ka vratima.

Dok sam ja zbunjeno gledala za njim pokušavajući da sprečim jecaje, začula sam uzvike meni poznatog muškog glasa. Suze su još jednom potekle zbog straha i neizvesnosti, ali sam ih izbrisala znajući da se sa njim ne mogu susresti uplakana.

"Gde je?!", čula sam Nikolasove besne uzvike u hodniku i u trenutku sam se zaledila, ovo nije nio glas muškarca kojeg sam poznavala, bio je mnogo hladniji i prodorniji.

"Smiri se!", usledili su Antonijevi uzvici, a ja sam i dalje nepomično stajala, ne znajući šta bih trebala da učinim:"Neću ti dopustiti da je vidiš ukoliko se ne smiriš!"

Duboko sam udahnula pre nego što sam odlučila da se susretnem sa njim, želela sam ovo da odložim, ali svakim trenutkom rizikovala sam sukob između Nikolasa i mog blizanca; a nisam želela da povrede jedan drugog zbog mene.

"Posle svega što sam učinio za nju, ona se verila za drugog bez da me je i obavestila, makar sam to zaslužio!", ugledala sam brata kako pokušava da ga spreči da uđe u dnevni boravak, ali Nikolas nije bio osoba koju je bilo moguće zaustaviti:"Da li sam joj svo ovo vreme bio samo zabava?!"

"Ima svako pravo da bude ljut, Antoni", tiho sam rekla stajući između njih, a onda sam se okrenula ka Antoniju:"Molim te da nas ostaviš."

Osetila sam Nikolasov pogled na sebi, osećala sam bes i mržnju koju je osećao prema meni i stresla sam se od tog osećaja hladnoće, već izlomljeno srce mi se cepalo na još manje komadiće osećajući to; iako sam sama bila kriva zbog toga bolelo je prejako. Pogled koji je nekada bio pun ljubavi je nestao i ispred mene se nalazio besni muškarac koga sam povredila više nego bilo kog drugog.

Bio je izmoren i to mu se videlo na licu, veliki i tamni podočnjaci koje je imao govorili su mi da je i prethodnu noć proveo radeći bez prestanka, ali čak i sa tim izmorenim licem bio je privlačniji od bilo koga. Kosa mu je bilo nešto kraća nego prethodnog puta, a njegove oči kao da su zbog besa postale tamnije par nijansi.

"Ali...", zabrinuti Antoni je pokušao da se pobuni, ali sam ga prekinula.

"Molim te, ovo moram rešiti sama..."

Osetila sam saosećajnost u Antonijevom pogledu pre nego što je bez reči izašao iz stana ostavljajući nas same; zaista mi je bilo drago što je ispunio moju molbu, jer mi sposmatrači u ovakvim trenucima nisu trebali.

"Zar sam ovo zaslužio?!", osećala sam Nikolasov gnev na sebi, ali ipak ovo sam i zasluživala:"Da se na kratko poigraš sa mnom, dok te drugi muškarac isčekuje negde daleko?!"