Njegov srećan kraj 🔚

15.

VIKTORIJA

Izašla sam iz aviona posle višečadovnog leta, a zatim sam se zagledala u sve što me okruživalo. Italija je bila zemlja u kojoj sam rođena, ali me za nju nikada nisu vezivale uspomene kojih bih želela da se sećam.Ovo je bila zemlja koja mi je pružila prve uspehe u karijeri, ali isto tako i srušila sve moje mladalačke snove i nade.

Šetajući aerodromom ponovo sam čula moj maternji jezik i osećanja su mi bila pomešana, posle par meseci konačno ću ponovo pričati ovim jezikom.

Pokupila sam svoj kofer, a zatim sam ugledala Alfonsa, mog vozača koji je radio za našu porodicu od kako znam za sebe.

"Dobar dan gospođice, nadam se da ste ugodno putovali", obratio mi se uzevši moj kofer od mene, a zatim me vodeći do auta.

"Jesam, Alfonso", osmehnula sam mu se:"Kako si? Kako su ostali?"

Alfonso i Agata, jedna od naših kućnih pomoćnica bili su nešto najbliže prijateljima koje sam sam stekla u detinjstvu, jer sam u njima videla svoje druge roditelje.

"Dobro sam gospođice, svi su sa radošću isčekivali Vaš dolazak, posebno sada kada je mladi gospodin ponovo otputovao na studije", rekao mi je, otvarajući mi vrata auta, a zatim ubacujući moj kofer.

"Alfonso, idemo u kompaniju, roditelji verovatno očekuju da im se javim", rekla sam, ali on je odmahnuo glavom.

"Zapravo gospođice, Vaši roditelji su Vam poručili da ne morate ići u kompaniju i da treba dobro da se odmorite", rekao mi je, a ja sam ga začuđeno pogledala jer se od mene uvek očekivalo da budem spremna za posao.

"Da li znaš zašto bi to poželeli?", upitala sam ga, ali on je samo odmahnuo glavom.

"Zaista ne znam, gospođice", rekao mi je, a zatim sam ga zamolila da mi ispriča šta sam propustila u prethodnih par meseci.

Vožnja do porodične vile trajala je oko dva časa, sa obzirom da je ona bila udaljena od grada i nalazila se okružena prirodom, jer su naši preci želeli da budemo dalje od urbanosti koju je grad pružao.

Stigavši u prostrano dvorište naše vile ugledala sam svu poslugu u njihovim uniformama na stepenicama, a ispred svih njih stajala je Agata sa njenim strogim izrazom lica, jer je ona ipak bila glavna služavka.

"Dobar dan, gospođice Rivera!", svi su jednoglasno uzviknuli, a zatim se i poklonili u znak poštovanja.

Ovaj deo dolaska u vilu sam najmanje volela, jer bi me svi naši zaposleni uvek dočekivali i oko vraćanja članova naše porodice uvek se po meni pravila prevelika drama, ali Agata je bila istrajna u svojim namerama i često je znala govoriti kako se ova tradicija može promeniti samo onda kada ona više ne bude bila glavna kućepaziteljka.

"Dabar dan svima, hvala vam na divnom dočeku, svi se sada možete vratiti svojim poslovima", rekla sam uz blagi osmeh, a ubrzo se ispred mene samo nalazila Agata.

"Zaista nema potrebe za ovim, Agata", uzdahnula sam, ali ona je bila istrajna u svojim odlukama.

"Ovo je način na koji se treba ophoditi prema gazdama, ovako sam ja naučena i to se neće menjati", rekla mi je strogo, a ja sam odustala od rasprave sa njom, jer sam znala da bi me na ovu temu nadgovorila.

Bila je ista kao i uvek, njena crna suknja i sako bili su uredno ispeglani, a njena sada već seda kosa bila je pokupljena u čvrstu punđu, na licu je imala njene dobro poznate naočare koje su doprinosile njenom njenom strogom stavu.

"Lepo je videti Vas, gospođice", rekla mi je, a na njenom licu se pojavio blagi osmeh.

"I meni je drago što te vidim, Agata", rekla sam, zagrlivši je; a ona se par trenutaka opirala mom zagrljaju, a zatim ga mi je samo na kratko uzvratila, ali se brzo odmakla od mene.