Njegov srećan kraj 🔚

9.

Viktorija

Gledala sam u njega zapanjeno ne verujući u ono što je uradio, a još manje sam verovala u to da sam sama ovo dopustila, neznanac je živeo sa mnom u stanu.

Čak i posle par sati od njegovog dolaska on se ponašao normalno i opušteno, pokušavao je da započne konverzaciju kada god je to mogao, a ja sam vreme od njegovog dolaska provela na istom mestu zagledana u jednu tačku.

"Zar ti ne moraš da radiš?", upitala sam se nadajući se da će uskoro otići i ostaviti me da uživam u samoći:"Zar si toliko loš u svom poslu da si stalno slobodan?"

Povlačim moje prethodne reči, nekada je bolje i biti sam nego provoditi vreme sa određenim osobama.

"Slobodan sam zbog narednih par dana, tako da nemam obaveza u bolnici", nasmejao mi se:"Želiš li da ti zamenim led ukoliko se otopio?"

Upitao me je opušteno ignorišući moje prethodno pitanje, a ja sam se samo namrštila na ovo.

Na svakih petnaestak minuta mi je stavljao led preko fiksacionog zavoja, dok je u međuvremenu gledao fudbalsku utakmicu, ne obraćajući pažnju na moje zajedljive komentare, jednostavno ih je ignorisao. Pokušavala sam da ga iznerviram i nateram na to da ode svojevoljno, ali u svemu tome uspevala sam samo sebe da iznerviram.

"Nema potrebe", rekla sam, a on je samo potvrdno klimnuo glavom i vratio se gledanju utakmice.

Još jednom sam uhvatila sebe kako sam se zagledala u njega, postojala je neka privlačnost kod njega koja ga je izdvajala od ostalih muškaraca koje sam poznavala, ali nisam shvatala šta je to.

"Da li si završila sa planiranjem načina na koji bi mogla da me se rešiš?", upitao me okrećući se ka meni i posvetivši mi njegovu pažnju.

"Nisam", iznervirano sam odgovorila i prekrstila ruke na grudima, a on se nasmejao na moju detinjastu reakciju.

"Veruj mi da ti tužbe u ovom slučaju neće pomoći", namignuo mi je, a ja sam shvatala da je želeo da mi uzvrati za moje prethodne izjave.

"Ne dobijam ja ono što želim samo pomoću tužbi, postoje mnogi načini na koje se ja izborim za ono što želim", rekla sam.

"Videćemo Viktorija, radujem se tvojim pokušajima da me sa povređenom nogom izbaciš iz stana", nasmejao se.

"Osveta se servira hladna, doktore Flejm", namignula sam mu, dvoje je moglo da igra ovu njegovu igru.

"Otićiću do sobe da se presvučem, ne pokušavaj ništa nesmotreno dok me nema", ponovo je izignorisao moju provokaciju i uputio se ka gostinjskoj sobi.

Zaista sam želela da ga poslušam, ali trebao mi je moj laptop koji se nalazio na drugoj strani prostorije, a ja nisam želela da ga pitam za pomoć. U mojoj prirodi je bilo da se sama snalazim bez pomoći drugih osoba, jer sam tome učena od malih nogu.

Pažljivo sam ustala oslanjajući se na naslon garniture i odšetala do stola na kome su se nalazili moji dokumenti o slučajevima i moj računar. Imala sam problema sa hodom jer se moja noga joś uvek nije navikla na fiksacioni zavoj, ali sam se snalazila.

"Viktorija, zar je toliko teško poslušati me?", čula sam Nikolasov glas iza sebe, a zatim je učinio ono čemu sam se najmanje nadala, podigao me u svoje naručje.

"Spusti me dole!"

"Ovako samo teraš inat sebi, a ne meni, ja imam dve zdrave noge", uzdahnuo je dok me nosio nazad do ugaone garniture:"Budeš li ovako nastavila nećeš se oporaviti ni za tri meseca, ali ja te ne mogu primorati da me slušaš, dovoljno si zrela da znaš šta je dobro, a šta loše za tvoje zdravlje".