Okeanske Oči || Ante Rebić

1. Poglavlje

Trčala sam koliko su me noge nosile, dok su krupne kapi kiše padale po mojoj kosu i iz sekunde u sekundu natapale odeću koja se slepila uz moje telo. Koliko god mi u ovom trenutku smetala kiša i nervirala me toliko da sam sebi u bradu gunđala uz psovke, nisam imala nameru da stanem i sakrijem se ispod neke strehe kako bih sačekala bar na tren da prestane.

Više od svega me je nerviralo zagledanje ljudi koji će u meni videti ludaču koja jedina bez kišobrana trči po kiši. Kako sam mogla da znam da će ova kiša početi? Pa šta ako ne želim da stanem? Šta ima loše u tome da se malo i pokisne, neće mi kruna s glave spasti?

Valjda kada krene nešto loše, onda krene do kraja, pa me je tako i auto koje je prošlo niz ulicu zamalo udarilo da sam od straha skočila u stranu, a on pritisnuo sirenu koja je odjeknula i privukla pažnju ionako ljudi koji su me gledali i smeškali se.

"Majmune jedan, ko ti je dao vozačku", viknula sam iznervirano za njim, pa nazula patiku koja mi je skoro spala sa stopala. Iako sam možda donekle ja kriva, jer ovde niti ima pešačkog i semafora, a krenula sam brzo da pređem. Kako god, valjda to tako ide, da vozača okrivimo.

Nastavila sam svojim putem, a kako sam bila sve bliže stanu, tako sam se sve više umarala i postajala mokra krpa sa koje se cedila voda. Ne moram ni da zamišljam šta će mi majka reći na sve ovo.

Uletela sam u zgradu i skoro zakucala u ulazna vrata, ali srećom sam izbegla lomljenje nosa i ušla koliko-toliko bezbedno. Zastala sam malo kako bih protresla kosu i iscedila je, ali nedovoljno da bude bilo kakve razlike. Zbog toga sam morala da se pomirim sa tim da ću se pred majku morati pojaviti ovakva, a koliko ću istrpeti njene kritike samo Bog zna.

Kada sam se popela na drugi sprat i to stepenicama, jer nikada ne koristim lift od koga imam strah, stala sam ispred vrata na kojima je bila pločica sa našim prezimenom - Lukić. Izvukla sam ključ iz džepa, pa otključala vrata. Bila sam primorana da se izujem ispred kako ne bih kojim slučajem majci unela vodu i blato unutra, jer znam da bih na kraju to ja čistila.

"Mama?" dozvala sam je glasno kada sam svoje već sad prljavo bele patike spustila na policu za obuću, a tek sam ih kupila pre par dana. Već odavno je prošlo tri sata što znači da se vratila sa posla, jedino ako ne radi duže ili kasni. Međutim, iako sam se bar malo ponadala, razočarala sam se, jer sam je zatekla u dnevnoj sobi, što znači da mi ne gine dernjava kako sam dozvolila ovo sebi. "Ćao, mama", pozdravila sam je polako, nemajući nameru da prilazim i ljubim je, jer je bolje da sam joj što dalje.

"Andera", viknula je iznenađeno kada je svoj pogled pomerila sa televizora na mene. "Pobogu, dete, šta si to radila?" upitala je oštro, pa ustala sa troseda na kome je pre sekund odmarala i pogledala u moju mokru odeću.

"Nisam ja kriva što je napolju počela kiša", pokušala sam da se opravdam, pa trepćem okicama kako bih ublažila njen namrgođen pogled.

"Da li si ti normalna? Zar nisi mogla negde da sačekaš dok ne prestane, a ne tako da pokisneš i rizikuješ da se prehladiš?" nastavila je sa vikom pokazujući na mene i moj izgled, dok sam se ja donekle suzdržavala da se ne nasmejem.

"Nije počela kada sam krenula", dobacila sam sležući ramenima, jer i jeste tako. "Posle je već bilo kasno", dodala sam i nasmejala se, dok me je ona smrtno ozbiljno pogledala u fazonu "šta je smešno?"

"Kada se budeš prehladila, setićeš se šta ti je majka govorila", rekla je umorna od raspravljanja sa mnom, dok sam ja krajeve svoje majice stiskala i cedila vodu koja postaje otežavajuća na meni. Dobro je kako sam očekivala. "I prestani da cediš tu vodu po laminatu podići će se", dodala je upozoravajući, pa pokupila crnu papuču kod svojih nogu i njom me gađala, dok sam se ja glasno nasmejala i samo premestila na drugi kraj prostorije.