Okeanske Oči || Ante Rebić

2. Poglavlje

Čim sam zakoračila na Frankfurtovo tlo, srce je jače zakucalo nego očekivano. Mogla sam da osetim neke žmarce i tremu koja se grčila u mom stomaku, verovatno od toga što ih jako dugo nisam ni videla. Ne znam ni da li sam spremna da se pojavim pred njima, ali nisam ni imala vremena za razmišljanje. Mogla sam samo da se odlučim na prihvatanje, jer kažu ljudi da treba pomoći kada možeš.

Vreme je jako lepo, dok posmatram nebo kroz stakleni prozor taksija, a građevine su se smenjivale jedna za drugom i prolazile ispred mojih očiju, dok smo se nas dve vozile do mesta gde baba i deda žive. Zamišljeno sam posmatrala ulice grada kroz koje smo prolazili, dok je populacija bila veća i gušća nego u Beogradu, što mi i ne smeta, jer je Beograd sam po sebi veliki grad.

Svako malo sam slušala majku kako na Nemačkom razgovara sa vozačem, ali mi ništa nije vredelo, jer nisam imala blage o čemu pričaju. Znam po nešto Nemačkog, ali nedovoljno za bilo kakvu konverzaciju sa ljudima koji pričaju taj jezik. Ako je u pitanju Engleski, e to je moja teritorija - pričam ga kao da mi je maternji.

"Mogla bi za promenu da razgovaraš i sa mnom", obratila sam joj se prekidajući je u razgovoru, da je morala malo oštro da me pogleda. Znam da misli da je bezobrazno od mene, jer prekidam nečiji razgovor, ali jako mi je dosadno.

"Da si učila Nemački kada sam govorila sada ne bi ćutala već učestvovala u našem razgovoru, ali ne, tvoja lenja guzica to sebi nije mogla priuštiti", objasnila je veoma ozbiljnim glasom, dok sam ja poželela da prevrnem očima, ali sedi mi previše blizu.

"Znam Engleski, dovoljno mi je", rekla sam, pa slegnula ramenima, dok ona nije ni obratila pažnju na mene i moje reči, već nastavila da priča sa gospodinom za volanom koji ima izrazito crnu kosu i rekla bih da se farba. Ma mogla bih da se kladim da se farba. "Pitaj ga da li se farba", dodala sam gledajući ga, jer mi tek sada postaje zanimljiviji, pa majku gurkala laktom.

"Molim?" upitala je zbunjeno, ali i podrugljivo, jer joj ovo uopšte i govorim.

"Pa šta?! Vidi mu kose", rekla sam sležući ramenima i trudeći se da zvučim nevino, jer njen pogled to nije. Izgleda da njoj ovaj Nemački vazduh baš i ne prija. Možda mogu i da shvatim zašto, jer zadnji put je ovde bila sa tatom.

"Bolje je kada ćutiš, zato ne otvaraj usta dok ne stignemo", obavestila me je, dok sam se ja našalila i pokretom ruke gestikulisala zatvaranje usta.

Vratila sam se ja svom posmatranju i gledanju kroz prozor, jer sam ovde poslednji put bila još u osnovnoj školi kada mi je otac bio živ. Ovaj grad me malo i podseća na njega, jer svaki put kada smo bili ovde, a to je bilo tri puta, on je svaki put bio sa nama. Ovo je posle toliko godina prvi put da smo bez njega došli ovde i osećam bol, ali navikla sam da živim sa njom, jer je prošlo deset godina od njegovog odlaska.

Pogled mi je privukla svetleća građevina na kojoj je velikim slovima pisalo Commerzbank Arena. Osmeh mi se ocrtao na licu, jer se sećam utakmica koje sam gledala sa tog stadiona zajedno sa tatom i dedom koji su bili strastveni navijači Frankfurt. Ne znam da li deda još uvek navija za njih, ali verujem da da, jer se još uvek sećam njegovih reči: "Ono što voliš ne zaboravljaš i od toga ne odustaješ." Možda mi je njom hteo nešto više reći, ko zna.

Kao mala devojčica sam stavila ruke na prozor i posmatrala najupečatljiviju i najveću građevinu u mom vidokrugu, dok sam morala da priznam da imam u uglovima očiju suze, jer mi jako nedostaje vreme koje sam provodila ovde i upravo na tom stadionu. Nestajao mi je pred očima dok su meni sećanja navirala da sam morala da ih suzdržim i naslonim se na svoje sedište, jer treba da se smirim.

Nastavila sam sa pokušavanjem da se trudim kako ne bih slušala taj Nemački jezik od koga mi se već sada smučilo, pa jedva istrpela da stignemo na naše odredište do koga je trebalo jedno dvadesetak minuta vožnje.