Okeanske Oči || Ante Rebić

29. Poglavlje

Gledala sam zbunjeno u ljude ispred sebe kako prenose neke stvari, dok su me ruke već polako bolele od težine kesa u rukama. Od nervoze sam počela i da cupkam nogom od beton, ali me je i to nerviralo da radim, pa sam prestala.

"Kako ću ja sad da prođem?" upitala sam jednog dečka koji me je prvo odmerio pogledom, pa tek onda zastao da odgovori na moje pitanje.

"Moraćeš da sačekaš kako bi ušla", objasnio je sležući ramenima, dok je nastavio da prenosi lakše stvari u kamion, jer se neko seli, a ja pošto neko vreme nisam bila ovde, ni ne znam ko.

"Morali ste baš da stavite krevet na sred ulaza", nezadovoljno sam progunđala, pa kesama uperila u prokleti krevet koji je stajao preprečen na ulazu u zgradu da mi sad najradije dođe da preko njega pređem i nastavim, ali ne mogu.

"Strpljenja, devojko, strpljenja", dobacio je nekim prijatnim glasom stariji gospodin sa strane, pa mi se sitno osmehnuo dok su ostali ljudi nešto došaptavali i gurkali onog dečka.

"Imala bih ja strpljenja da se ne smrzavam ovde", objasnila sam, cupkajući, jer je zaista napolju ledeno da mi ih je i žao što oni moraju da rade po ovakvoj zimi.

"Ajde, Marko, da pomerimo ovo kako bi devojka prošla", rekao je onaj čovek, pa dozvao dečka rukom kako bi podigli krevet i sklonili ga bar koliko toliko da ja mogu da prođem. Sve me je obasjalo kada su to uradili dok sam već u svojoj glavi zamišljala kako ulećem u svoj stan koji je topao. Trebalo bi da je majka već došla sa posla, pa je i topliji.

"E baš vam hvala", dobacila sam mrdajući punim rukama, pa se brzo uspela uz stepenice i ušla unutra. Dogegala sam se se nekako do svojih vrata, jer imam osećaj kao da su mi se noge sledile od zime, pa ne mogu više da ih pokrećem.

Uzdahnula sam umorno dok sam nekako laktom otvorila vrata od svog stana, a onda na prstima ušla kako blato ne bi ostalo u hodnjiku. Bez saginjanja sam izula patike sa stopala, a onda sa prvim korakom sam zastala kada sam začula smeh iz dnevne sobe. Odmah mi je po običaju srce promenilo ritam kada sam jasno začula taj smeh koji bih i u masi prepoznala. O, nemoj mi reći!

Uletela sam unutra, iznenađeno gledajući u nasmešenu majku dok je preko puta nje sedeo opušteni Ante koji se izgleda zabavljao u njenom društvu. Zabezeknuto sam ga posmatrala sve dok nije skrenuo svoj pogled na mene i malo se uspravio, na trenutak krijući slegnuo ramenima.

"Dušo, vidi koga sam srela", oduševljeno je rekla majka, pa pokazala rukom na Antu koji se smeškao nevino. "Zašto mi nisi rekla da ti je dečko u gradu?" upitala je malo me razočarano gledajući, jer joj nisam rekla. Koji crni dečko! Jao, majko moja! Pa zadaviću ga! I zaboravila sam da joj nisam rekla da smo nas dvoje raskinuli. Pogledala sam ga ubitačno, jer nije trebao ovo da radi. Nije trebao da dolazi ovde. Koji kreten! "Jao, jesam li to nešto zeznula? Verovatno ste u svađi čim se tako gledate", zaključila je gledajući čas u mene, čas u njega, dok nas dvoje nismo skidali pogled jedno sa drugoga.

"Zašto si došao ovde?" upitala sam, pa tek sad shvatila da kao neka budala stojim na ulazu sa kesama u rukama dok me njih dvoje posmatraju. Pokrenula sam svoje noge, a potom spustila kese na sto okrećući im leđa, gde sam uhvatila malo vremena da uzdahnem i pripremim se po treći put razgovarati sa njim dok smo u svađi.

"Nikada ne bih mogao da odbijem tvoju majku, niti bih želeo. Žena je ozbiljna carica", objasnio je, dok ga je moja majka odmah kroz širok osmeh potapšala po kolenu, a meni je malo falilo da planem sa strane. Pa zašto?

"Ante", kroz zube sam izgovorila njegovo ime, jer nisam mislila da ću ga zateći u svom stanu i to sa mojom majkom.

"Molim, Andrea?" upitao je opušteno, pa se naslonio na krevet kao da nema nameru skoro da ustane odatle. E, pa blago meni! Kakvog sam birala takvog sam i dobila.