Okeanske Oči || Ante Rebić

7. Poglavlje

"Šta je bolje da obučem?" upitala sam mamu, pa pokazala prema krevetu na kom je bila lepršava bež haljina, a sa druge strane farmerke sa nekom tamnoplavom majicom. Nikako ne mogu da se odlučim šta izabrati, jer mi nije namera ni biti napadna, ali ni klasična.

"Prvo mi reci s kim ideš", uzvratila je, prekstivši ruke ispod svojih grudi i ipak posmatrala moje stvari oko kojih se i sama malo nećkala.

"Rekla sam ti već, idem sama", odgovorila sam kroz prigušen smeh, jer nema šanse u ovakvim situacijama da budem ozbiljna. Jedino mogu samu sebe da dotučem smehom dok lažem. Mada, više se šalim sa njom nego što je lažem, jer kako sam starija mogla sam joj reći bilo šta, pošto ruku na srce nije mi mogla ništa, dok već kada sam bila mlađa priča je bila drugačija.

"To što sam starija, ne znači da sam i glupa", objasnila je i sama smešeći se, pa me malo štipala za ruku, da sam morala da ispratim jednim: "Mama!"

"Evo ti pogledaj, kada si toliko navalila", našalila sam se, pa joj pružila svoj telefon sa Antinom slikom koju sam našla na njegovom instagram profilu.

"Au, što je fin", uzviknula je iznenađeno, dok sam se ja glasno nasmejala i krenula da joj otmem telefon iz ruku, ali ga je izmakla. "Fudbaler?" upitala je podižući svoje obrve, dok sam se sad ja iznenadila.

"Odakle znaš?" upitala sam zbunjeno, jer ja nisam znala da je fudbaler, dok sama svojim očima nisam videla na utakmici, a ona ko iz stopa "fudbaler".

"Nosi fudbalski dres na slici", objasnila je smejući mi se, dok sam ja preuzela svoj telefon i zaista ugledala njega u dresu, pa se udarila lagano rukom po čelu. Bravo, Andrea!

"Toliko od mene, hvala i doviđenja", dobacila sam ironično, pa odmahnula glavom koliko sam ustvari glupa. Nek' mi neko kaže zašto uopšte da izlazim sa njim kada ću uspeti samu sebe samo da srozam? Koliko meni mozak sporo radi dokaz je ovo. Izgleda da me je on totalno pogubio.

"Ante", zamišljeno je rekla, dok sam ja odmah podigla svoj pogled na nju. "Hrvat?" upitala je očekujući moju potvrdu koju sam joj dala kroz klimanje glavom. "Znaš da ti je i baka bila Hrvatica", dodala je kroz smešak, pa se malo zamislila.

"Znam, govorila si mi to", potvrdila sam i spustila telefon na stočić pored kreveta. Govorila mi je o svojoj majci Loreni još dok sam bila mlađa, a koja je rođena u Zadru gde je odrasla sa svojim roditeljima i bratom. Slučajno je u Splitu upoznala mog dedu, a svog budućeg muža Marka koji je Srbin, pa je tako mama donekle pola-pola.

Nažalost, baku sam izgubila još dok mi je bilo pet godina od opake bolesti, a dedu pre tri godine od srčanog udara. Žao mi je samo što se nje ne sećam dovoljno dobro, skoro nikako, koja je po maminim pričama bila najdivnija žena na svetu. Jako mi je teško što ih je pre svega mama oboje izgubila i što gledano jedino mene ima u svom životu, jer je bila kao i ja ćerka jedinica.

"Obuci haljinu", iznenada je rekla prekidajući tišinu koja je nastala između nas, pa me samo na kratko poljubila. "Čekaću te dole da vidim kako si se spremila", obavestila me je, pa potom ubrzo i izašla iz sobe ostavljajući me samu.

Slegnula sam rameni i sama se slažući sa njenom odlukom u vezi haljine, pa je zgrabila, a ostale stvari samo ubacila u ormar u kom sam ipak stavila svoje stvari i raspakovala kofer, jer vidim ja da će se boravak u Frankfurtu odužiti.

Nisam se puno zadržavala sa šminkanjem svog lica, jer mi ni nije bilo potrebno puno stvari osim onoga osnovnog. Koliko god imala čisto lice bez pudera ne idem, jer imam bledo lice koje me jako nervira.

Posle pola sata sam se našla u toj istoj bež haljini koja je malko iznad kolena i širi se od struka prema dole, pa obukla slične boje jaknu na sebe, dok sam sa svoje kože osetila miris trešnje sa čijom kupkom se redovno kupam i koja mi jako prija. Samo na brzinu sam se naprskala parfemom koga sam stavila i više nego što je dovoljno, jer svakako imam naviku da ga stavim u nenormalnim količinama, jer uvek mislim kako nije dovoljno i kako se neće osetiti.