Okeanske Oči || Ante Rebić

6. Poglavlje

Naredna dva dana sam provela u kući uglavnom ne radeći ništa, jer nemam neke volje da izađem u grad sama i istražim ga, jer se zasigurno dosta promenio. Na početku sam malo bila ljuta i na dedu i na mamu zbog onoga što se desilo u bolnici, možda nije u redu sa moje strane, jer ruku na srce nisu oni krivi zbog babinog bezobrazluka. Deda se ovaj put donekle zauzeo za nas kako nas ne bi skroz srozala svojim rečima, na čemu sam mu zahvalna, ali to ne znači da zaboravljam sve one prećutane reči i situacije kada je treba najviše da se zauzme.

Međutim, nisam puno izdržala, pa sam veoma brzo progovorila sa njima, najpre sa mamom, jer mi nema ništa gore nego kada ona i ja ne pričamo. Ali sam opet sate provodila sama u sobi i to imajući neko svoju rutinu ovih dva dana.

Krišom sam iz svoje sobe kroz prozor, sa koga se vidi prilaz Ritterovoj bašti, gledala da li će doći Ante, ali ga juče nažalost nije bilo ili mi je jednostavno promakao. Malo sam se razočarala, jer mi se iskreno sviđa njegova pojava i to da ga viđam. Čudno je kako je uspeo samo za par dana da skrene pažnju na sebe iako to ni ne zna, a ja onako dokona sam našla sebi "zanimaciju" zvanu Ante Rebić.

Još uvek imam uzbuđenost i tremu u svom telu kada se setim da me je lično on pozvao da dođem na utakmicu, a dani koji će uslediti do toga će mi biti ispunjeni u iščekivanju. Ko će čekati, pa sad već jedanaest dana, do sledeće utakmice na kojoj će oni biti domaćini?

Umorno sam uzdahnula na svom krevetu, iako ni sama ne znam od čeka, pošto već danima samo sedim i ležim, jer nemam šta da radim. Taman kada me je želelo preneti u san, neko je pokucao na vrata, pa polako ušao i razbudio me.

"Andrea, trebaš mi", obratila mi se majka umiljato, na čemu sam se nasmejala, jer mi i sam njen pogled govori da trebam nešto da uradim.

"Šta trebam da uradim?" upitala sam, pa se malo rastegla na krevetu, jer osećam ukočenost u leđima i nogama koje su mi skoro, pa utrnule.

"Da odeš do prodavnice", uzvratila je smeškajući se, dok sam ja skoro veselo skočila na svoje noge.

"Hoću", rekla sam zaista iskreno, jer sam jedva čekala da izađem bar na trenutak iz kuće. Da mi je neko rekao da ću se u nekom trenutku radovati što idem u prodavnicu, ne bih mu verovala.

"Nešto će se loše desiti", rekla je šaljivo, dok sam ja prevrnula očima. Uglavnom sam lenja i mrzovoljna kada se ide u kupovinu, jer mi nema ništa gore od toga. Mislim da sam u stanju pre očistiti celu kuću nego otići u prodavnicu. Ali vidi ovde, sve se menja.

"Jedino da se izgubim", dobacila sam kroz smeh, pa zajedno sa njom izašla iz sobe koju nazivam mojom.

"To ne može biti loše", uzvratila je kroz šalu, dok sam je ja pogledala praveći se uvređena.

"Jesam već jednom rekla da imam divnu majku?" upitala sam, držeći ruku na levoj strani svojih grudi praveći se uvređena, dok me je ona poljubila u oba obraza.

"Ne bih ja svoju ćerku dala nizašta na svetu", odgovorila je grleći me svojim toplim rukama, dok sam ja uživala u njenom zagrljaju koji ja ne bih menjala nizašta. "A sad u prodavnicu, jer ako prođe dug vremenski period, a da ti ne ideš, možeš mi zaboraviti kako prodavnice i izgledaju", dodala je, odmičući se od mene i sa stola iza sebe uzela neki papirić i pare koje mi je stavila u ruke.

"Mogla sam i bez spiska", rekla sam, kada sam pogledala u beli papir gde se nalaze namirnice koje trebam da uzmem.

"Znam ja kakvo je tvoje pamćenje. Neka, ovako je sigurnije", dobacila je iza mene, pa se popela uz stepenice, dok sam se ja sama za sebe nasmejala. Pa naravno kada sam jednom prilikom sa svojim divnim pamćenjem umesto banana kupila joj krompire.