Okeanske Oči || Ante Rebić

19. Poglavlje

Pojačala sam još malo muziku samo kako bih nervirala komšije iznad, jer mi uporno celo jutro lupaju odozgo. Zna se ko će nadrljati zbog ovoga. Ja neću sigurno, mada neću od njih, ali od Ante hoću budu li zvali policiju. Nisu valjda toliko ludi?

Na kraju sam ipak smanjila, jer rizikujem da me Ante lično izbaci iz stana koliko sam neposlušna. Mada, kada bude došao i video koliko mu stan sija od čistoće, jer već punih dva sata čistim svu prljavštinu koju verovatno nije mesecima dotakao. Možete zamisliti, čistim iz dosade?

Snule mi se uglavnom motao oko nogu, pa pravio i veći nered od onoga koji sam počistila, pa sam mu na posletku napravila neko mesto odakle se ne može ni mrdnuti već me samo posmatrati.

Sve vreme strepim od maminog poziva i razmišljam šta da joj kažem i da li da joj kažem istinu, jer na kraju krajeva svakako će jednom saznati. Međutim, još uvek me nije nazvala, pa imam vremena da razmislim još i da li da to uradim odmah čim se čujemo. Šta da joj kažem? Brine me i to kako će ona podneti. Pomisao da su me izbacili, a zna sa kojom namerom smo došli ovde, neće sigurno fino primiti. U jako tešku situaciji sam dovedena i ne znam šta radim.

Stopirala sam skroz muziku na telefonu kada sam začula zvono na vratima, pa sam zbunjeno krenula prema njima i radi predostrožnosti pogledala kroz špijunku i ugledala Anđelu. Osmehnula sam se, pa joj otvorila vrata.

"Devojko, odakle ti?" upitala sam veselo i malo iznenađeno, jer je nisam očekivala. Niko mi od one dvojice jutros nije rekao da će doći, ali ni ona sama.

"Šta radiš?" upitala je malo nesigurno i vrlo ozbiljno, što me je nateralo da se malo uozbiljim pogledam je zbunjeno. Šta joj je?

"Čistila sam stan. Uđi", rekla sam pomerajući se u stranu kako bi ušla, ali se ona nije ni milimetar pomerila.

"Neću. Zapravo sam došla po tebe", objasnila je malo se počešavši po čelu, pa se trudila da formira neki blagi osmeh.

"Zašto? Nisam znala ni da ćeš doći", uzvratila sam zbunjeno, jer ujedno mi je i čudna.

"Iskreno, nisam ni ja", objasnila je odmahujući glavom, pa na trenutak skrenula pogled preko svog ramena kada se začuo lift.

"Anđela, šta je bilo? Ne izgledaš kao da je sve u redu", rekla sam malo panično, jer znam da budem paničar, ali ne u preteranoj meri.

"Nemoj da paničiš, jer je sve u redu. Poslali su me da ti kažem kako kojim slučajem ne bi saznala drugačije", objasnila je i previše odugovlačeći. "Ante je u bolnici", dodala je brzo, dok sam ja nemo gledala u nju i treptala.

"Molim? Šta mu je?" viknula sam glasno, dok sam osetila svoje srce u grudima kako mi bubnja uspaničeno, jer mi ne pada ništa fino na pamet. Bože, pomozi!

"Andrea, sve je u redu ne brini", objasnila je smirivajući me, dok je meni trenutno potrebno samo da ga vidim svojim očima kako bih potvrdila njene reči.

"Eto me", dobacila sam, pa za par sekundi se našla u sobi i ugrabila prvu majicu na koju sam naišla i presvukla onu na sebi, jer sam u njoj čistila, a onda izletela na hodnjik kod nje zaključavajući stan. "Šta mu se desilo?" upitala sam, dok smo trčale niz stepenice, pa se našle pored nekog crnog auta koji je parkiran na kratko sa strane i posle nje ušla unutra.

"Pogoršali su mu povredu", odgovorila je, pa odmah krenula niz ulicu kako bismo stigle što pre.

"Pogoršali?" upitala sam zbunjeno se okrećući prema njoj. Ko to oni? Kako su mu pogoršali?

"Opet je udaren u isto oko", objasnila je, pa naglo skrenula u stranu da sam morala da se uhvatim za ručku na vratima kako ne bih poletela na nju.