Okeanske Oči || Ante Rebić

22. Poglavlje

"Ustajte!" viknula je Vedrana, da sam ubrzo osetila hladnoću na telu i pogledala u jorgan u njenim rukama koji je upravo skinula sa nas. A, daj, nije fer!

"Vedrana, ne smaraj i pusti nas da spavamo", nezadovoljno sam rekla, pa se okrenula na drugu stranu, jer sa njom ovih dana nisam mogla k'o čovek da se naspavam.

"Dosta ste spavale. Znate li koliko je uopšte sati?" upitala je, ne dajući nam jorgan bez kog nam je hladno dok ležimo samo u pidžamama. Antin povratak će biti spas.

"Ne zanima nas, Vedrana, a sad izlazi", pobunila se sad i Anđela, pa stavila jastuk preko glave, jer je Vedrana razvukla zavese.

"Koja si kučka", rekla sam, pa je gađala svojim jastukom, jer nam zaista ne da da spavamo. Nasmejala se glasno, pa mi povukla nogavicu skoro skidajući mi donji deo pidžame, dok se ja nisam ni pomerila nemajući snage.

"Podne je, još malo nam dolaze momci", objasnila je Vedrana na vratima, pa ubrzo nestala sa njih, dok sam ja osetila Anđelino pomeranje pored sebe.

"Au, jebote!" viknula je iznenađeno promuklim glasom, pa skočila preko mene skoro padajući na pod da sam morala da je pridržim malo kroz smeh.

"Za šta tačno?" upitala sam šaljivo, pa i sama ustala, osećajući bol u leđima da sam morala malo da se rastegnem, pa "bacim" na presvlačenje.

"Nije sigurno za to što je podne", odgovorila je, pa se nasmejala zajedno sa mnom, jer smo obe znale nekada da spavamo do kasno. Šta ćemo kada volimo da spavamo?! "Zaboravila sam da treba Lukin auto da odvezem na pranje", objasnila je brzo navlačeći farmerke na sebe kao i neku belu majicu, dok sam se ja vukla i jedva gledala na oči. Vedrana nas držala budne do kasno u noć, jer ona može da ustane kad god poželi. Nije mi dobro!

"Imala si sedam dana da to uradiš, a ti nađeš poslednji dan", malo upitno sam je pogledala, dok je ona treptala nevino i smešila mi se.

"Nekako mi bilo lakše ovako", polako je objasnila, pa se odvalila smejati kada sam ja stala da je gledam.

"O, sveti Bože, koga mi daješ za prijateljice", našalila sam se, pa raširila ruke kao gledajući prema gore, dok ubrzo nije doletela neka majica na mene i prekrila mi lice.

"Sad ozbiljno, moram ići dok nije došao", rekla je uozbiljivši se malo, pa obukla svoju crvenu jaknu na sebe i zakopčala je do grla, jer se već vidi da je napolju jako loše vreme. Dolazi zima. Ništa gore!

"Pa idi požuri, oni dolaze pre Ante", rekla sam i navukla na sebe neki obični duks i trenerku, pa izašla za njom u dnevnu sobu. Ante mi je javio da kreće iz Zagreba oko podne, što znači da bi trebalo da je već sad u avionu, a ona trojica bi trebala da dođu svakog trena.

"Anđela, a doručak?" upitala ju je Vedrana iz kuhinje, dok ju je odmerila pogledom, jer je bila spremljena za polazak.

"Ješću nešto u gradu, žurim", objasnila je na brzinu, a mene saosećajno pogledala. Kada čujem doručak iz Vedraninih usta, poželim i ja da krenem za Anđelom."Vidimo se", dobacila je mahnuvši Vedrani, jer sam ja krenula za njom kako bih je ispratila.

"Verovatno za par dana", rekla je kroz smeh Vedrana koja se i sama pojavila na vratima hodnjika.

"Pa logično. Nismo momke videle sedam dana", uzvratila je ljubeći nas na brzinu, pa izletela na hodnjik.

"Budite dobri", dobacila sam za njom dok je ulazila u lift.

"I za vas to važi", uzvratila je pre nego što su se zatvorila vrata lifta, a Vedrana me tresnula rukom preko leđa da sam morala da se pobunim, jer je zabolelo.

"Ostajem ti još ja, dok ti dragi ne dođe", rekla je kroz smeh, dok sam ja sela na barsku stolicu kod šanka kako bih uzela neki sendvič koji je smlatila, jer ni njega nije uspela da napravi kako treba. Zaista joj treba zabraniti kuhinju. Pre neki dan je skoro pokvarila šporet, a sledeći "natrpala" kuhinju dimom dok smo se Anđela i ja vraćale iz prodavnice. Talenat je, nema šta!