Okeanske Oči || Ante Rebić

26. Poglavlje

           Ante Rebić's p.o.v.

Iznervirano sam udario od vrata, a potom ramljući ušao u svlačionicu gde sam se dočepao prvog mesta na koje sam naišao, jer više ni ne osećam svoje noge kao ni sebe.

Kunem se, dao sam sve od sebe! Trudio sam se i borio, ali nije išlo. Misli su mi negde potpuno drugo, ali samo ne na terenu. Zbog toga sam i otišao ranije na tuširanje za razliku od ostalih. Pogrešio sam! Zamalo nisam slomio nogu, a dobio sam crveni. Jebem ti život!

Ispružio sam nogu koja me sve vreme boli da više ne znam kako ni da se namestim. Ne mogu ni da ustanem i odem na to jebeno tuširanje koje mi je trenutno jako potrebno. Ne znam zašto mi je ovo i bilo potrebno. Mogao sam tražiti izmenu, a ovako sam ostavio svoje saigrače da izvise još desetak minuta bez jednog igrača, jer ja nisam razmišljao. Razmišljao sam, ali o drugim stvarima. Prokleto mi je u glavi dvadeset četiri sata u sedmici i nikako ne mogu da dozovem sebe. Još uvek ne mogu da prihvatim da ona više nije pored mene, da više nismo zajedno i da me je napustila.

Jedva sam nekako sebe naterao da ustanem i odem pod tuš kako bih razbistrio glavu, a potom sačekao da me izribaju, jer sam zaslužio. Trebao sam voditi računa. Ko mi je kriv!

Sa peškirom oko struka sam se vratio svojim stvarima, a onda štrecnuo kada su se vrata otvorila, a buka začula. Svi su najednom nagrnuli unutra, dok sam ja potišteno sageo svoju glavu i čekao onu trojicu da me prvi napadnu, jer me uporno dva meseca upozoravaju da se skoncentrišem i ne userem sve.

"Biće dobro, Reba", potapšao me je po ramenu Makoto, dok sam ja malo frknuo, jer čisto sumnjam. Kao da će za mene bilo šta biti dobro? Moram se ozbiljno pozabaviti o samosažaljenju.

"Kako je prošla utakmica?" upitao sam nesigurno, jer smo vodili jedan nula, a iz straha nisam mogao da pratim ostatak bez mene na terenu, jer ako smo izgubili, a tome sam razlog ja, pa tačno ću sebi ovu nogu odseći koju sam poturio protivniku.

"Ma pobedili smo. Dobro smo prošli, ćuti", dobacio je Danny smejući se, dok je meni kamen pao sa srca. Huh, dobro je vala baš!

"Izvinite, momci", rekao sam sležući ramenima, jer mi je krivo da baš ja dozvolim crveni karton. Međutim, osećam se tako umorno i bezvoljno čak i za igranje fudbala. Izgleda da meni nije mesto na terenu poslednjih dva meseca, samo škodim svojoj ekipi.

"Trebaće ti više od tog izvinjenja", dobacio je Mijat kada je ušao na vrata, a iza njega se nagurali Luka i Filip. Samo sam ih čekao! "A ne, neću ti ja više ništa reći, jer sam dovoljno govorio ovih dva meseca", dodao je primetivši da čekam da nastavi svoje izlaganje.

"Stvarno nisi normalan", zaključio je Luka ljutito me gledajući, dok sam ja nevino slegnuo ramenima. "Adi je polude kada je video sudiju kako podiže crveni", dodao je pogledavši i ostale, dok sam se ja udario po čelu. Jao, Adi!

"Pajdo, moraš se pod hitno uozbiljiti, inače letiš iz startne postave", zaključio je Filip, realno mi govoreći. Znam ja to, ali nikako sam sebi da to dokažem. Ne mogu da uglavim da ću uništiti sebi sezonu zbog ljubavi. Dva meseca sam kao guzica i nizašta nisam.

"Ništa, prepuštamo Adiu da ti umesto nas očita bukvicu, jer si je itekako zaslužio", dobacio je Mijat skidajući svoj dres, dok su ova dvojica i dalje bila ispred mene i kao neke babe me odmeravali.

"E, neka sam se samo vas rešio, pa ću Adia nekako preživeti", ironično sam rekao, a onda se izmakao kada je jedna papuča sa strane doletela na mene. U međuvremenu sam uspeo da navučem trenerku i majicu na sebe kako ne bih bio samo sa peškirom oko struka kada Adi dođe.

Problem je što se svakog dana ponašam kao da nije ništa. Želim da se ponašam kao muškarac, a ne kao slomljeni seronja koji bi se najradije zatvorio između četiri zida i ne izlazio do daljnjeg. Ali oni vide i dobro me poznaju da ne funkcionišem kako treba. Dok ostali misle kako sam upao u pad forme, oni zapravo znaju pravi razlog. Znaju da me još uvek boli Andrein odlazak i da će boleti. Ne znam ni do kada će, ali znam da se svakog dana osećam sve praznije. Osećaj je kao da ti je neko i nešto istrgao iz života, a ti to ne možeš da promeniš. Bože, ponašam se kao srednjoškolac, a ne konj od dvadeset pet godina!