Okeanske Oči || Ante Rebić

25. Poglavlje

             Dva meseca kasnije...

       Andrea Lukić's p.o.v.

Zamišljeno sam sedela na stolici i gledala u jednu tačku, dok su se sa strane čuli samo glasovi iz televizora, dok sam ja uzdisala osećajući koliko sam malaksala i koliko bih želela samo da legnem i spavam.

Odmah sam se uzvrpoljila kada mi je kroz glavu prošao događaj koji ne mogu da izbacim iz glave već puna dva meseca. Iste sekunde se hvatam nečega samo kako bih skrenula svoje misli, jer tako sebi olakšam bar trunčicu, ali uvek nedovoljno.

"Ne ide više ovako", nezadovoljno se oglasila Ksenija sa druge strane prostorije, jer joj je verovatno dosadilo samo gledati televizor, pošto ja uobičajeno nisam raspoložena za razgovor. "Zar ćemo ponovo samo da ćutimo?" upitala je, ustajući sa kreveta, a onda zavezala svoju kratku kosu i malo se rastegla.

"Hoćemo", potvrdila sam, a onda prešla prstima preko čela, jer osećam da će me ponovo zaboleti glava. "Nisi trebala da navaljuješ da dolazim. Ne znam zašto sam uopšte i sama prihvatila", nezadovoljno sam rekla, a onda skrenula pogled prema njoj koja me je ljutito gledala. Tipično za nju u ovih dva meseca.

"Ma jok, nego ćeš mi danima sedeti samo u kući", ironično je rekla, pa lupila daljinskim od sto kada ga je spustila.

"Nisam raspoložena, Ksenija", objasnila sam, a onda je pogledala da već jednom shvati da nisam raspoložena nizašta, a ponajmanje za izlaske. Sve manje volje imam i da jedem, a kamo li da izlazim iz stana.

"Andrea, nećeš mi upasti u depresiju. Trgni se, ženo draga!" viknula je, a onda me malo prodrmala za ramena da sam morala da ustanem i odmaknem je od sebe. Ona ne shvata kako mi je. "Nije on jedini dečko na planeti", dodala je.

"Za mene jeste", kroz suze sam rekla, jer sam se opet prisetila njega i tog prokletog događaja koji nam se desio. Dva prokleta meseca ne mogu da dođem sebi. Ne mogu da se trgnem i krenem dalje. Zar su dva meseca dovoljna kako bi se krenulo dalje? Nisu! Treba mi još vremena. Ne mogu tek tako preći preko svega i reći da me više nije briga. Briga me je, jer mi je stalo do njega i jer ga i dalje volim.

"Gde ćeš sad?" upitala je idući za mnom, jer sam krenula prema izlazu. Ne mogu više da budem na jednom mestu. Potreban mi je vazduh. Potrebno mi je da prošetam.

"Idem kući", odgovorila sam, pa se sagela obuvati, a onda obukla svoju crnu zimsku jaknu koju sam zakopčala do kraja vrata, jer već mogu da osetim zimu koja je napolju.

"Andro, želim svoju drugaricu nazad", tužno mi se obratila da sam morala da zastanem i stegnem oči, jer se borim da ne zaplačem.

"Samo još par dana mi daj da se saberem i obećavam da ću ponovo biti ona stara ja", rekla sam, pa je brzo povukla u zagrljaj u kom me je jako stegla, jer zna da mi je potreban. Koliko god mi je potreban i razgovor, izbegavam ga u širokom luku i borim se sama sa sobom.

"U redu", odgovorila je, a onda obrisala jednu moju suzu koja se nažalost iskrala. "Nije vredan tvojih suza", dodala je tiho, dok sam ja klimnula glavom navodno se slagajući. Zapravo, jeste. Itekako je vredan i zbog toga i plačem. Da mi nije stalo do njega nikada suzu ne bih pustila, ali je, ne znam da li reći nažalost, jer mi je vreme provedeno sa njim nešto najlepše što mi se desilo u životu, vredan svake prolivene da me i sad boli kao prvog puta. Lažu da će vreme izlečiti sve. Oh, kako lažu! Nekada osetim kako mi je i teže.

Izašla sam iz njene kuće, a potom odsutno napustila dvorište i sa rukama u džepovima od jakne krenula niz trotoar. Krila sam nos pod jaknom, jer je zima već uveliko počela u Beogradu da se osete i po koje pahulje snega koje prete svakog trenutka da prekriju grad.