Okeanske Oči || Ante Rebić

15. Poglavlje

             Ante Rebić's p.o.v

Vodio sam je polako uz stepenice, dok su njene oči bile zatvorene, jer sam želeo da ovo bude zaista jedno lepo iznenađenje. Iskreno sam se potrudio da joj ga na najbolji mogući način priredim, a da opet imamo svoju privatnost.

Pomogao sam joj da se popenje i uz poslenji stepenik, pa prstima slučajno prešao preko njene ruke. Ima neverovatno nežnu kožu. Ne zna još ova devojka šta mi sve radi.

"Imam osećaj da ću se polomiti negde", rekla je kroz kikot, dok sam se ja prigušeno nasmejao, pa je poljubio u donju usnu, jer je tako neverovatna i slatka da bih je pojeo.

"Nećeš, jer sam pored tebe", objasnio sam, pa ključem otključao metalna vrata koja su razdvajala nas i krov zgrade. Dobro sam se pomučio kako bih ga dobio od upravnika zgrade, jer ovo ne može tek tako da bude otvoreno zbog sigurnosti ljudi kojima možda ne daj Bože može pasti na pamet samoubistvo.

"Mogu li konačno da otvorim oči?" upitala je uzbuđeno, dok sam ja gledao prema mestu na kome se nalazilo ono što sam napravio, ali uz malu pomoć naravno.

"Sačekaj sekund", rekao sam, pa je zaustavio na jedno mesto odakle se najbolje vidi. "Sad možeš", polako sam rekao, dok je ona svoje krupne oči polako otvarala i kada se njen pogled zaustavio na stolu gde se nalazila hrana, a okolo cveće koje sam lično birao, prekrila je rukama usta gledajući me caklećim očima.

"Ne mogu da verujem", promrmljala je ispod ruku, pa skočila na mene grleći me kao luda da mi je malo falilo da se prevrnem unazad i ona zajedno sa mnom. "Neverovatno je", priznala je, ljubeći me svuda po licu, dok sam joj ja jedva uspevao uzvratiti poljupce.

"Znači sviđa ti se?" upitao sam nesigurno kako bih potvrdio, jer mi je potrebno da mi kaže da jeste. Danima sam razmišljao čime bih je iznenadio, a da to ne bude nešto klasično, iako na kraju donekle i bi, jer večera na krovu zgrade to i jeste. Je li klasično?

"Da li si normalan? Kojoj se ovo ne bi svidelo?" upitala je poskakujući na jednom mestu, dok je nesigurno prišla stolu i cveću kojeg je bilo na sve strane u svim bojama.

"Ali mene ipak zanima tvoje mišljenje", priznao sam kroz osmeh, jer mi je drago da joj se sviđa. Prišao sam joj, pa je zagrlio s leđa, dok je ona uhvatila moje ruke i jako me stegla ne želeći da je pustim.

"Oduševljena sam, ljubavi", rekla je tiho, dok sam ja zagnjurio svoje lice u njen vrata i smešio se kao kreten, jer je tako neodoljivo čuti sa njenih usana to ljubavi. "Pogled je neverovatan", priznala je gledajući ispred sebe, odakle se video skoro celi Frankfurt i osvetljene ulice, jer ih je polako prekrivao mrak koji je došao u pravi čas.

"Još lepši je osećaj biti ovde sa tobom", rekao sam, prisetivši se trenutaka kada sam uspevao da budem na ovom krovu, ali nije nijedan put bilo približno kao što je sada sa njom. Voleo bih da mogu zaustaviti ovaj trenutak bar na tren samo kako bismo što više uživali.

"Hvala ti, Ante", tiho je rekla okrećući se prema meni i ljubeći me polako u usne, dok sam ja upijao svaki mogući trenutak sa njom. Nije ni svesna koliko mi je promenila život od kada je ušla u njega. Nekako je sve drugačije. Ja sam drugačiji. Sviđa mi se kakav sam sa njom. Uspeo sam na trenutak da se odmaknem od nje i izvučem jednu crvenu ružu iz buketa, pa joj je pružio, a ona je kroz cakleće oči uzela iz mojih ruku i prinela je svom nosu uživajući u njenom mirisu. "Znaš da nisi trebao ovoliko da se mučiš, meni bi i ova ruža bila dovoljna samo neka je od tebe", dodala je kroz osmeh koji je imala zbog nje u rukama.

"Dosta je od koga je, jel'?" upitao sam kroz šalu, dok sam kod nje izazvao kikot i to da me na trenutak zagrli.

"Nemoj tako", rekla je kroz smeh, dok sam ja brzo prišao drvenoj stolici i izvukao je kako bi ona sela na čemu mi se tiho zahvalila. "A mogu da pretpostavim da ovo nisi sve uradio sam", dodala je gledajući u hranu na stolu, čemu sam se nasmejao, pa seo prekoputa nje.