Okeanske Oči || Ante Rebić

17. Poglavlje

Počela sam smirivati Snoopya da prestane lajati, jer smo već privukli i previše pogleda na sebe da mi je došlo da mu začepim usta rukom, ali ne znam koliko je to izvodljivo i sigurno za moju ruku. Prokleta mačka se mota okolo i on kao i svaki normalan pas laje na nju, a ja ne znam kud'ću sa njim u naručiju.

"Snoppy, nemoj mi sad to raditi", rekla sam kroz zube, pa se okrenula na drugu stranu kako je ne bi video, ali džaba, jer je on hteo skoro meni na glavu. Ima da zadavim onog Antu i to da mi ga ostavi. Obelajila sam se noćas sa njim. Morala sam da ga pokrivam po par ćebadi kako se njegov laveže u kući ne bi čuo, jer mi je pretilo da nas oboje izbace iz kuće.

Smeškala sam se ljudima koji su me čudno gledali, dok su već ostali opušteni bili kao da im nad glavom ne laje nikakav pas, dok se pokušavam izdvojiti iz gužve koja se stvorila u jako kratkom vremenu. Neka dolaze više!

Tapkala sam nogom od beton dok mi je pogled lutao u potrazu Frankfurtovog autobusa, ali od njega još uvek ni traga. Ko me je terao da dođem sat vremena pre i sad me već noge bole od stajanja, jer nemam gde da sednem. Jedino dobro je što je u međuvremenu mačketina nestala, a Snule se smirio. Makar ćemo svi na miru sačekati igrače.

Pogledala sam u ekran telefona gde sam do malopre razgovarala sa majkom i jedva je nagovorila da prekine već jednom vezu, jer mi je naglabala o svakakvim stvarima da mi je već bilo prekipelo. Žena treba na posao, a meni našla da priča o nekim komšijama sa sprata koji su doveli neke životinje.

"Evo tebi gazde, taman ću te se rešiti", obratila sam se Snulu, pa mu se narugala kao malom detetu, dok je on iskrenuo glavu prema meni zbunjeno. Osmehnula sam se kada se autobus polako parkirao, a igrači i zaposleni počeli izlaziti.

Tražila sam pogledom Antu, a on kao namerno nigde se ne pojavljuje, ali sam ugledala Filipa kome sam mahnula kada me je ugledao. Uzvratio je, pa pogledom potražio ostali, ali pošto ih nije bilo došao je do mene sam.

"Kada si kupila psa?" upitao je kroz smeh, pa me poljubio u obraz dok je uhvatio Snulove šape igrajući se sa njima.

"Nema šanse da bih ga kupila, više ne", odgovorila sam gledajući malo čudo u svojim rukama. Zanimljiv je, ali više nema šanse da bih i pomislila da ga imam. Tačno bih izludela sa jednim ovakvim kod sebe.

"Znam, šalim se. Gde da ne prepoznam našeg Snula", objasnio je, dok se Snule igrao sa njegovim prstom koji je grizao, a meni samo što nije ispao iz ruku.

"Gde su ostali?" upitala sam zainteresovano, jer ih nigde nema. Skoro svi su izašli, a baš oni koji trebaju ne izlaze.

"Malo su se zadržali, a sad će", odgovorio je i sam gledajući prema autobusu iz kog izlaze i poslednje osobe osim njih. "Obećavaš da se Anti nećeš smejati kada ga budeš videla?" upitao je nesigurno i malo me moljkavo gledajući, dok sam ga ja pogledala kroz podignutu obrvu.

"Zašto bih? Šta se desilo?" zbunjeno sam upitala, pa se u potpunosti okrenula prema njemu, jer me znatiželja izjeda da moram odmah saznati šta je. Zašto bih se smejala Anti?

"Videćeš", prigušeno je rekao, pa prikrio osmeh dok je njegov pogled odlutao prema izlazu iz autobusa odakle su prvo izašli Mijat i Luka, pa tek onda Ante sa kačketom i spuštenom glavom.

"A, vidi Snule je tu", oduševljeno je uzviknuo Mijat, pa dotrčao do mene čarkajući ga dok se pozdravljao sa mnom.

"Ante", pozvala sam ga, pa se malo izvirila kako bih ga videla, jer se krije iza Luke.

"Ante je malo nedostupan", objasnio je Mijat kroz smeh, pa zajaukao kada je osetio udarac od njega.

"Nešto mi se čini da su mi patike previše prljave", oglasio se i dalje iza njih, dok je Snule lajao prema njemu uzbuđeno što ga vidi.