Okeanske Oči || Ante Rebić

16. Poglavlje

         Andrea Lukić's p.o.v

Složila sam par majica u njegovu sportsku torbu, pa dodatno stavila neku trenerku, pa za svaki slučaj i farmerke, jer mi je rekao da mu ih ne zaboravim. Zakopčala sam je, pa zajedno sa njom u rukama izašla iz sobe i Antu ugledala kod prozora kako sa nekim priča na telefon.

Spustila sam torbu na sto, pa mu se prišunjala s leđa i provukla ruke ispod njegovih grleći ga, što ga je malo štrecnulo, jer me nije očekivao. Ubrzo je prekinuo poziv, pa poljubio jednu moju ruku dok sam ja uživala pribijena uz njega.

"Kada ideš?" upitala sam pućeći usne, dok se on okrenuo prema meni rukom prelazeći preko mog obraza.

"Čekam da me Filip nazove, jer idemo do kluba sa njegovim autom", objasnio je, ljubeći me u nos, jer zna da mi se sviđa kada to radi. Volim sve što on radi.

"I kada se vraćate?" upitala sam napravivši neku tužnu facu, jer mi je žao što ide u Berlin, ali mora zbog utakmice koju Eintracht ima protiv Herthe. Ne bih se nikada razdvajala od njega, ali što se mora, mora se.

"Sutra veče", kratko je rekao i povukao me na ugaonu garnituru kako bih sela pored njega. Namrštila sam se malo, jer su me leđa jako zabolela, pošto sam noćas spavala svega tri sata i to na nekoj fotelji. Hoće Andrea da visi na telefonu. E, neka mi je! "Uvek zaboravim da te pitam, kako je tvoja baba?" upitao je okrećući glavu prema meni, dok je na televizoru bila neka utakmica za čije klubove prvi put i čujem.

"Veoma dobro. Čim može da se svađa znam da je dobro", objasnila sam, pa se sitno osmehnula iako mi baš i nije do njega kada pomislim na njih.

"Koji problem oni imaju sa tobom?" Podigao je obrvu zbunjeno, iako bih i sama isto uradila, jer ni ja nemam pojma koji je njihov problem i zašto me toliko ne vole. U redu, oduvek su želeli muško unuče, ali nemoguće da je samo zbog toga ili je možda moguće?

"To bih i ja volela da znam", odgovorila sam, pa prebacila svoje noge u njegovo krilo, a glavu na rame koje će me uspavati ne bude li Filip uskoro zvao. "Zna šta? Oni me trenutno najmanje zanimaju", rekla sam malo rastegnuvši, dok su njegovi prsti polako prelazili duž moje ruke i češkali me na čemu sam se umiljavala kao mače i htela sve više i duže da traje.

"A ko li tebe zanima", postavio je retoričko pitanje na čemu sam se nasmejala.

"Pa ko li bi mogao?" upitala sam, pa ga napala ljubeći po vratu čemu se on kikotao i obrnuo me da sam se skoro našla ispod njega.

"Neki kreten sigurno", zaključio je i samo malo dotakao moje usne svojima na čemu sam se malo namrštila, jer neće da me poljubi.

"E dobro si to rekao. Baš je kreten", uzvratila sam, pa osetila njegove prste oko svojih rebara. Počela sam se glasno smejati i koprcati u njegovom naručiju, jer me golica neprestano i ljubi me usput, dok meni nije ni do uzvraćanja sve dok ne prestane. "Molim te, stani", jedva sam promucala kroz smeh, jer ni ne mogu da dođem do daha. Popustio je malo, pa sačekao da se smirim što nisam mogla dobrih pet minuta, jer nije normalan kako golica. "Ante", rekla sam tiho prelazeći rukom preko njegovog potiljka dok su njegove okeansko plave oči posmatrale moje lice.

"Molim, Rea?" upitao je spuštajući svoje meke usne na vrh moje brade, dok mi je osmeh rastao kao lud.

"Ček', ponovi to", zahtevala sam, dok mi se srce uzburkalo od njegovih reči i nadimka koji mi je dodelio tako iznenada.

"Šta? Rea?" upitao je praveći se da ne zna na šta mislim, dok mi je poklanjao osmeh kom sam se divila, jer zaista ima jedan od najlepših. Sve mu tako lepo stoji da mu zavidim.

"Još me niko nije tako nazvao", priznala sam kezeći se. Jako mi se sviđa to Rea, pogotovo što izlazi iz njegovih usta.

"Još bolje", uzvratio je, pa prislonio svoje usne na moje da sam morala da ga privučem još bliže sebi. "Ja sam jednom imao zmiju po imenu Rea, a sad imam još jednu", našalio se, pa se glasno nasmejao kada sam počela da ga udaram.