Moja priča

Promena - @Feba-la-Luna

-A šta da vam kažem... Šta reći, a ne zaplakati... Hihihi. Nije baš za plakanje, ali kada Vam budem ispričala, mislim da će Vam teći suze. Možda, a možda ćete se valjati od smeha.

E pa da krenem, da vam ne oduzimam vreme, jer sada je vreme baš skupo, a svi ga imamo u izobilju. Možemo ga čak i izvoziti, ali ko bi ga kupio? Naše vreme u tuđim zemljama se ne ceni toliko kao što se cene druge stvari. Naročito naša pamet i naša umna sposobnost. Nju bi svako prisvojio, a mi je tvrdoglavo držimo i ne puštamo, ma koliko nam se to obijalo o glavu. A zašto vam ovo govorim? Sačekajte, saslušajte me pa sami zaključite.

Gde je bolje nego u našoj Srbiji, majčici u kojoj je sve kao na dlanu. Svet na dlanu. com, hihi, jesam luda, ali šta se tu može, bolje luda nego izgubljeno luda. A pored kakvih sam roditelja rasla, mogla sam komotno da budem najbolja ludača, ali za divno čudo nisam. Malo ludila je sasvim dovoljno. A vi? Da li ste i vi pomalo luckasti? Ne, nemojte tako, uvek je potrebno imati tu dozu ludila. Od pameti možemo skrenuti i onda...Šta bismo?

A ja sam moje ,,ludilo,, stekla kroz detinjstvo, mada i sad se ne osećam nešto mnogo starom. Život u ,,strašnoj,, porodici me je napravio ovakvom kakva jesam. Nisam se žalila ranije, ali sad se žalim, da mnogo mi je krivo što se moja ,,strašna,, porodica delimično izmenila.

Verovatno se pitate zašto žalim za ,,strašnom ,, porodicom? E, pa slušajte...

Sve je išlo nekim normalnim tokom kao i u svakoj porodici, dok nisam krenula na fakultet. E onda su usledile promene. A promene su se uglavnom dešavale sa mojom majkom. Otac je ostao isti kakav je i bio, ali sa njom su se dešavale neke čudne stvari.

Nije više bilo meni:

-Mila moja, da ti opeglam majicu, da ti operem patike. Zlato mamino, šta bi za doručak? Nemoj, majka će... Ne, samo ti uči ja ću da ti pospremim sobu... Koliko para ti je potrebno... Nemoj predugo u grad... Pusti ja ću, tvoje ruke su nežne za pranje sudova... Ne, nikako to, to je preteško da ti nosiš...

ILI...kako se obraćala mom bratu:

...Majka će to da završi, ništa ne brini... Uplatiću ja koliko je potrebno... Ekskurzija? Naravno... Austrija, Italija, Španija... Nema problema... Koliko? Samo kaži... Kupiću ja, nemoj ti da se mučiš dragi... Ma samo uživaj nije mi teško... Neka sine, majka će da unese drva...

Završavala je sve na poslu, koji je za neke možda izgledao lak, ali kao direktor srednje škole, sa tri mandata iza sebe i posvećenosti nama, mom ocu koji je isto radio, ali u kući prstom nije mrdao, meni, koja sam smatrala da svaka majka treba tako da se ponaša i da obleće oko svoje porodice kao pčela radilica i mog brata koji je lenjo prebacivao dupe sa jednog mesta na drugo, trošeći novac kao da raste na grani.

Za sve je bila, sve mogla i sve uspevala, a nikad se nije požalila. A i kome bi? Mi smo je svi, nije mi za pohvalu, gledali kao nekog kome se to dopada i kome je u krvi da radi osamnaest do dvadeset sati dnevno, a spava četiri do šest. I nikad nisam primetila suze u očima ili da se njeno lice grči. Tetošila nam je, ugađala, brinula se kada smo bili bolesni, pričala, izvodila nas na put, kako bi mnogo puta govorila, žrtvovala se ne odlazeći na odmor, na Nove godine, na kafenisanje sa prijateljicama. U mladosti posle završenog fakulteta odbila odlazak u inostranstvo jer je odlučila da svoj dom gradi i stvara u našoj lepoj državi. Eto, šta sam vam rekla, ostala u domovini, a možda i nije trebala. Bila je maksimalno naklonjena porodici i pružala više od mogućeg. Ustajala u sred noći, pomagala mi oko domaćeg, bratu se uvek našla kada bi joj potražio pomoć, ocu bila domaćica i žena za primer. Ni otac nije bio daleko od nje. A sada kada se setim sve je i poticalo od njega. Uvek bi stavljao naše učenje ispred svega. Ništa ne morate da radite, samo učite. I učili smo, vukovci osnovna, vukovci srednja, sve devetke i desetke na fakultetu. Đaci za primer, ličnosti za osudu.