Moja priča

Ovo je moja priča - Handless doll

"I ove noći sjedim sam. Brojim godine, mjesece, dane, sate, minute, ma brojim svake jebene milisekunde od tog trenutka, trenutka kada si me napustila, majko. Svakodnevno viđam ljude, poglede, nasmijana lica, ali nijedan ne može zamijeniti tvoj. Nijedne oči ne mogu zamijeniti tvoja dva predivna okeana, tvoju dugu crnu kosu koja bi uvijek mirisala na kokos. Ništa tvoje ne može biti zamjenjeno. 

 Znaš, danas smo imali sastav na temu ,,Moja mama" i svi su bili srećni govoreći kako je to lagano i kako su ,,imali sreće". A ja, ja nisam znao o čemu da pišem. Zaboga šta bih i mogao pisati o osobi koju nisam vidio punih šest godina? Profesorica Tame mi je rekla da pišem o tatinoj novoj djevojci Clare, ako želim. Ali nisam, zato što ona nije moja mama, već samo jedna od tatinih djevojaka. Često... " 

 ,,Wante, dolazi ovamo!" začuo se krupan muški glas. 

 ,,Dolazim", odgovori te doda za sebe ,,Ako baš moram". 

 ,,Šta si rekao? Šta si to rekao pederu mali? Silazi dole!" proderao se. 

 ,,Znači pijan je, ponovo batine!" pomisli, te se zaputi ka njemu.  Nije više plakao, nije imao snage za to. Za njega, batine su bile najmanji problem i nešto na šta se već navikao. 

 ,,Da li znaš koliko ja tebe volim, sine moj?" upita ga nakon dobrih porcija batina. 

 Crnokosi dječak obrisa krvav nos te istrča napolje što je brže mogao. Svoje krupne kestenjaste oči molio je da ne ispolje suze. Ali nisu ga poslušale, ponovo. 

 ,,Da li si dobro?" upita ga nježan, topao glas. 

 Polako je podigao pogled i susreo se sa najljepšim plavim očima koje je susreo u životu. Očima koje su ga podsjećale na osobu koja mu je bila potrebna. Bez riječi ju je zagrlio i pustio suze da se spuštaju niz njegove male, blijede obraze. 

 ,,Gle, ne znamo se, ali ja sam tvoja nova komšinica Sophie. Malopre sam čula buku u kući, ako postoji neki problem, možeš mi slobodno reći. Znaš, ja sam socijalni radnik i razumijem te, kao mala i ja sam često pravila nestašluke, te su se moji roditelji ljutili na mene." 

 Ugleda modricu na njegovoj ruci, te istog momenta prisloni prste na nju. 

 ,,Boli li te?" 

 Prodrma glavom u znak negodovanja, te potrča nazad u kuću. Brzim koracima zaputio se u svoju sobu i zaključao. ,,Trebaš mi, ne mogu više, ne mogu kunem se, majko. Trebam te!" počeo je plakati. 

 ,,Šta cviliš sad ti? Bilo je šta je bilo? Šta cviliš sad, pitam te?" 

 ,,Nn-ne dostaje mm-i mama!" 

 ,,Bilo je šta je bilo. Za mrtvima se ne plače. Ako ti je toliko stalo ubij se. Polazi u školu sada, marš!" 

 Spakovao je svoje stvari i brzo izašao iz kuće. Škola. Za neke pakao i poput tamnice. Za Wante-a bila je sigurno mjesto, utočište. Iako su učenici bježali od njega, a profesori trudili se ne biti u njegovoj blizini. Wante je najveće dijelove dana provodio tamo s radošću. 

 ,,Wante Willson neka se dođe u kancelariju direktora Brown-a!" začulo se na razglasu. 

 Wante osjeti strah, nije znao o čemu se radi i nepoznato ga je jako, jako puno plašilo. Sporim koracima kretao se ka kancelariji gospodina Brown-a, a kada je stigao nije imao hrabrosti pokucati. Ipak, odlazak kod direktora nikada ne može predstavljati nešto dobro. Pokucao je. 

,,Uđi Wante!", izgovori ozbiljnim tonom, ,,Uđi, sjedi!" 

 ,,Gospodine, zvali ste me?" 

 ,,Gledaj, Wante. Neću odugovlačiti. Tvoj otac, ovaj, on je, nažalost danas preminuo." 

 Wante je ostao zaleđen. Suza mu pokvasi lice, dugo je plakao. Ali, ni sam nije znao da li je to od tuge ili sreće. Vremenom Wante je shvatio da ne može više živjeti sam, odveli su ga u sirotište, gdje je svima govorio kako se po prvi put osjeća kao kod kuće. Godina za godinom, polako se nizala, a Wante je sve više i više rastao. Napunio je velikih sedamnaest godina i radovao se mogućnosti izlaska iz sirotišta sledeće godine. Ali, sudbina nam svima čudo sprema i nije sve baš onako kako zamišljamo. 

 ,,Wante, dođi kod gospođe Hanry u kancelariju, molim te!" začu se glas mlade Berte. 

 ,,U redu!" brzim koracima zaputio se ka kancelariji, pokucao je i ušao. 

 ,,Wante molim te sjedi, moram ti nešto reći!" 

 ,,Gospođo Hanry, ako je zbog Down-a, nisam ja kriv, ona..." 

 ,,Ne Wante, nije to u pitanju. Pronašli smo ti roditelje, tvoje prave roditelje!" ,, Oo čee-mu pričate? Moji roditelji su umrli!" zaplakao je. 

 ,,Nemoj plakati Wante, vidiš to nisu u stvari bili tvoji roditelji. Imao si sreće što se sve odigralo kako jeste i sada, sada ćeš upoznati svoju pravu porodicu!" 

,,Mamu i tatu?" upitao je srećno. 

 ,,Samo mamu, tata ti je umro prije osam godina!" dječakov osmijeh blago klonu, nadao se da će upoznati oba roditelja. 

 ,,Gdje je ona? Želim je vidjeti!" 

 ,,Wante smiri se!" 

 ,,Molim Vas! Preklinjem Vas! Recite mi gdje je moja mama!" 

 ,,Tvoja mama je u zatvoru, ne brini se, ona izlazi sutra, a za sat vremena idemo kod nje, idi sada spremi se!" 

 Otišao je neznajući šta ga očekuje, niti da li će ga prihvatiti. Ali, nadao se. A nada je posljednja ta koja umire, valjda. Iz daleka činila mu se poznatom, prilazio joj je polako, nesigurno. A kada se okrenula, shvatio je. To je Sophie! 

 ,, Ss-ophie? Ali, kako? Tt-i si, tt-i si...? " ,,Ja sam tvoja mama, Wante. Od sada, sve će biti mnogo, mnogo bolje!" 

 ,,Čekaj malo, ti si ga... ti si ga ubila?" 

 ,,Nisam mogla dozvoliti da moje dijete pati!" Zagrlili su se. Bio je to drugi put da grli Sophie, ali prvi put da grli svoju pravu majku. 

 Svaka bajka završava se sa ,,I živjeli su srećno do kraja života". Ali život nije bajka i nikada ne znaš šta nosi dan, a šta noć. Tog dana kada je Sophie izašla, uputila se ka sirotištu ,,Laguna". Wante i ona su bili presrećni, krenuli su kući, ali nesavjestan vozač udario je u njihovo auto i tako ih oborio sa litice Fromlenk city-ja. Nijedno od njih nije uspjelo preživiti. Sahrana je bila velika, dolazili su i poznanici i stranci. Diveći se ovoj priči i žaleći za Sophie i Wanteom familije su kupovale velike buteke bijelog cvijeća. 

 A ja, ja sam stajao tik do njih! Zanima vas ko sam ja? Ja sam pravi sin Sophie Willson, onaj koga su odvojili od majke još od kada je bio dijete, onaj koga su prevarili i ostavili u sirotištu, onaj čije je mjesto zauzeo Wante Blake, onaj koji je krivac za smrt svoje majke i ,,malenog, nevinog Wante-a". Ja sam Dany Willson.

 A ovo je Moja priča.

---------------------

@Lutak-Bez-Ruku

 https://www.wattpad.com/user/Lutak-Bez-Ruku