Gledam u nedavno okrečeni beli zid, zagledana u daljinu, ne želeći da osobe koje me okružuju primete suze u očima koje sam sa mukom prikrivala. Sve što sam želela u ovakvim trenucima bilo je da se sakrijem daleko od svih i uživam u samoći i svetu mašte koji sam stvorila.
Trudila sam se da živim u svojoj mašti i snovima, jer ja nisam pripadala ovakvom životu. Mrzela sam školu, iz dna duše sam je prezirala; ali zašto? Odgovor je bio jednostavan, u njoj sam vreme provodila u strahu i strepnji. Svakodnevno sam koračala hodnicima pakla i nadala se nekoj vrsti izlaza, ali ga nikada nisam pronašla.
Kada će me napasti? Možda danas ipak nije raspoložena za vređanje...
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
Iz misli me vraća dobro poznati glas, dajući mi do znanja da ni danas neću imati sreće.
"Pogledaj je, zašto bi iko poželeo nju za devojku?", kroz smeh je upitala zgodna i popularna plavuša devojku koja se nalazila do nje.
"Ne znam, verovatno odgovor na to pitanje i ne postoji", odgovorila je brineta, a zatim su se obe nasmejale šali koju su samo one razumele.
Odšetala sam dalje od njih, sve je ovo postalo moja svakodnevnica u ovoj ustanovi koja je trebalo da me obrazuje za život koji me očekuje. Verovala sam da će jednog dana prestati, molila sam se za to svake noći, ali nikada nije; da sam samo znala koliko grešim...
Ušla sam u jedan od ženskih toaleta u školi, srećna jer je bio prazan, ali sam napravila kobnu grešku i pogledala svoj odraz u ogledalu.
Glupačo...
Kravo...
Debela...
Svinjo...
Rugobo...
Glas u mojoj glavi je svakog dana postajao sve jači, podsećajući me na sve nadimke koje su mi nadenuli. Trudila sam se da nastavim sa životom, pokušavajući da sve prevaziđem, ali svakodnevno sam trpela uvrede na račun svog izgleda i oblačenja. Pravila sam se jakom i iza osmeha krila svu tugu i bol, ali niko nije video koliko bih gorko plakala u trenucima kada bih ostala sama u svojoj sobi, previše je bilo besanih noći koje bih provodila proklinjući svoj izgled.
Krila sam to od svih, jer u početku sam tražila pomoć, ali nikada je ne bih dobila. Profesori su skretali pogled smatrajući to "dečijim šalama", roditelji su pokušavali ovim da me nauče da se sa svojim problemima kroz život moram boriti sama; a ukoliko su me oni ignorisali, zašto bi bilo ko od mojih prijatelja trebalo drugačije da se ponese?
Onda sam se zatvorila u sebe, opravdavajući svaku njihovu uvredu dok su me nazivali čudakinjom; malo po malo ostala sam sama. Bez obzira na brojnost učenika u školi, ja sam ipak bila sama.
Ne samo da sam samoj sebi bila odvratna, već sam bila i beskorisna; bila sam preslaba da bih se odbranila, a to sam postala samo iz razloga što sam odbijala da i sama budem nasilnik. Da sam tada uzvratila možda bih sada bila u boljoj situaciji, ali nisam. Ja sam samo još jedna beskorisna osoba, još jedan parazit na već prepunoj planeti.
Svaki podsmeh posmatrača, boleo je više od svakog udarca koji sam pretrpela. Navijanja, psovke, vređanje; svi oni su to gledali, ali činilo mi se da nikoga nije bilo briga. Tokom prve dve godine modrice su bolele, ali sada sam samo osećala utrnulost u telu; čak sam se i na njih navikla.
U hrani sam tražila neku utehu, ali bih na kraju shvatila da je ja ne zaslužujem i kažnjavala sam se izbacivanjem iste. Ja nisam ništa zasluživala, a pogotovo ne da se osećam dobro.
____________
Slušam bledu smeđu devojčicu kako se slama ispred mene i po ko zna koji put srce mi se stegne na ovakav prizor, jer sam nekada bila u njenoj situaciji. Ta četrnaestogodišnja devojčica iskusila je pakao koji samo vršnjaci znaju da prirede nekome. Proživljavala je vršnjačko nasilje, ali joj niko nije pružao podršku; makar ne do sada. Daću sve od sebe da je vratim na pravi put i postaram se da njene siledžije ovoga puta ne prođu nekažnjene.
Vršnjačko nasilje je teško pitanje u našem društvu i mnogi tvrde da su protiv njega, ali kada naiđu na njega ipak samo okrenu glavu na drugu stranu. To nisu dečije igre, jer igra u osobi nikada ne bi trebala da budi mržnju prema sopstvenom životu. Zato se trudim da makar ja stanem u odbranu onih slabijih i pokažem im da su voljeni.
Pre mnogo godina odlično sam znala šta znači biti meta vršnjačkog nasilja, ali zahvaljujući samo jednoj osobi naučila sam da je život samo jedan i da je itekako vredan življenja. Ta osoba je bila moja inspiracija da postanem pedagog i pomognem svima da izađu iz "bezizlazne situacije".
Nekada preplašena i slaba devojčica završila je fakultet i odrasla u snažnu ženu i samostalnu ženu. Sada ima prave prijatelje i muža koji je svakodnevno dočekuje i obasipa ljubavlju za koju je nekada smatrala da je nedostojna.
Samo jedan razgovor ispunjen mnoštvom suza bio je dovoljan da mi pomogne da ponovo stanem na svoje noge; ali i dan danas sam sebi najzahvalnija na hrabrosti koju sam prikupila i prihvatila da imam problem koji sam želela da pobedim, bez straha od osude drugih ljudi. Daleko od toga da je bilo jednostavno, ali ukoliko sam ja uspela, uspeće i drugi.
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
Budimo jaki i istrajni. Snaga je u nama da se odupremo svakom nasilju.
