Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Vučem rukav svoje odavno kratke i iscepane pidžame kako bih obrisala znoj i suze koje su se u vidu potoka slivale niz moje lice. Sećanja naviru, proganjaju me, preteći da me bace u najdublji ponor. A sve to zbog njega. Zbog njega, koji sada sedi u mračnom kutu moje sobe, iza kredenca. Zbog njega, čiji pogled i prisustvo osećam. Zbog njega, čiji se smrad truleži i smrti širi okolo kao amajlija. Jer, on to i jeste. Smrt. Ljuštura. Senka sebe nekad.
Prazna. Sama. Napuštena. Devojka bez sjaja u oku. Devojka čije su se nebo plave oči pretvorile u krvavo plavu oluju. Sve to, sve to sam ja. I baš zato je tu. Jer sam ja, napuštena, laka meta. Lako me je kontrolisati... bili su sigurni. Jadna ona... mislili su. Ali nisu znali koliko sam mrzela te poglede pune sažaljenja i neku lažnu saosećajnost. Mrzela sam ih, iako oni nisu krivi za to. Mrzela sam to što su me sažaljevali, a ništa nisu učinili da mi pomognu. Ali, najviše od svih, mrzela sam njega, osobu uvijenu u crno, od pogleda sakrivenu kapuljačom.Osobu koja je sada bez srama stajala ispred mene smejući se mojoj nesreći, za koju je on jedino kriv. Gledao ih je dok su umirali i uživao u tome. Mučio ih je. Njihovi vrisci i jecaji parali su nebo. A mene, njihovu ćerku, sestru, primorao je da gledam. Smrvio mi je srce na hiljadu komadića.
Već dve godine pokušavam da te komadiće zalepim selotejpom, da ih spojim u jedno, da srce vratim u funkciju. Nisu mogli da me svrstaju među žive jer sam bila leš sa otkucajima srca.
-Znaš, poseduješ neverovatan dar, nesvojstven ljudima - njegov taman i dubok glas me prenu iz razmišljanja.
- Možeš da zaboraviš na razgovor sa mnom, pređi na stvar... mračni stranče?
- Ohoho, nestrpljivi smo! - njegov ciničan smeh se razli sobom.
- Da, veoma. I onako znam pitanje, tako da, moj odgovor je: NE - svesna sam kako će se ovo završiti, ali, pružiću izvestan otpor. Ne želim tako lako da mu se predam. Posle onog proganjanja u snovima, noćnih poseta... na sve sam spremna kako bih dokazala da mogu, iako više od svega želim da me nema.
- Vidi, mala, uradićemo to na ovaj ili onaj način. Nadam se da si toga svesna - reče izvlačeći iz kaputa ruku u kojoj se nalazila vatrena lopta.
Prilazio mi je polako, gotovo nečujno, lebdeći. Samo na trenutak, ispod kapuljače sevnu pramen kose crvene kao krv i njegove mračne oči. Već u sledećem, nalazila sam se pribijena uza zid sa njegovom ledenom rukom na vratu. Osećala sam njegov dah na svom licu, što je činilo da mi bude veoma neugodno. Prinoseći vatrenu kuglu mom licu, reče:
- Ne želiš valjda da spalimo ovu divnu kosicu, zar ne?
- Rekoh ti, kad si mi uzeo porodicu, možeš i mene - moje reči ga nateraše da na sekundu zaćuti, a odmah potom, skoči kao oparen uz strašan vrisak. Ruka mu se sakri ispod odore i videh rupu na njoj. U tom momentu shvatila sam. Tuđe suze i iskrenost ga povređuju. Suze su nesvesno kapale sa mog lica na njegovu ruku i odoru spaljivajući je.
- Ti mala zlobnice... Nisi svesna kakva te kazna čeka - zaurla još više me pribijajući uz zid.
- Šta ćeš mi uraditi? Hmm, šta? Ubiti me? Da li je to najgore?
- Ooo, nisi svesna. Da ti demonstriram? - reče uz zlobni kez.
Prislonio je svoj užareni prst na moj vrat nateravši me da očajno vrisnem zbog veoma jakog bola. Počela sam da se savijam od nenormalne količine vatre koja je tekla mojim telom, ujedno i vrištim, a on ne prestaje.
- Vidiš li šta mogu? Da li sad vidiš?
- M...m...molim te p...pustii me - rekoh jecajući.
- Drago mi je što shvataš za šta sam sposoban. A sad... teži ili lakši način? Znaš, samo jednim poljupcem u te tvoje lajave usne mogu da ti isisam dušu. Mogao bih to da uradim, zar ne? Nikome ne bi nedostajala, niko te ne voli, nemaš nikog svog. Zašto se ne predaš? Imaš li neki razlog da živiš?
Njegove reči me nateraše da pomislim kako je upravu. Jer, živim sama, u ovoj kolibi na kraju šume. Preživljavam hraneći se ribom i pečurkama. Da li... da li stvarno imam razlog za život? Ipak, svi koje volim su gore, na nebu. Jedino što sam priželjkivala sve ove godine je da umrem i da im se pridružim. Sanjala sam o našem konačnom susretu i tom zagrljaju.
Mamine zakrvavljene, beživotne oči i jecaji tog kobnog dana, proganjali su me. Slao je snove ka meni kako bi me izludeo, ulazio je čak i on lično u njih. Pretvarao se u ljudski oblik kako bi me naterao da ga zavolim, da se zaljubim u njega. Da prislonim svoje "lajave usne" na njegove i da mu više ne zadajem muku. Da mi isisa dušu i pošalje me među one poput njega, one koji ne mare ni za šta. One koji žive bez duše i za zlo.
Šta ako je sve to laž? Šta ako toga nema? Šta ako nema raja i nikad neću ponovo sresti svoje roditelje i brata? Da li je sve ovo iluzija? Uz ove misli, prislonim svoje usne uz njegove ledene. Njihova hladnoća me razdirala i praznina koja ostaje posle njih. Osećala sam se kao leš, prazno i neživo, jer upravo to sam i postajala. Poslednje što sam videla je njegov samozadovoljni kez na đavolskom licu. Međutim, nije bio svestan da nije sve prošlo po njegovom planu...
U istom trenutku, moje celo biće se rascepilo na dva dela: dušu i telo. Moja duša se našla iznad tela, pružajući mi pogled na lice sjajno od suza. Potpuno neočekivano, bljesnu zlatna svetlost gutajući i podižući moje telo u visinu. Ta zlatna svetlost je zapravo bila energija koja je nastala pod uticajem različitosti njegove vatre i mojih suza. Vraćala je energiju mom telu i davala mi priliku za oporavak. Za to vreme, on se skrivao pod svojom odorom kao kakvo uplašeno dete. Na sekundu sam videla strah u njegovim očnim dupljama, ali odmah potom ih je zamenila potpuna ravnodušnost.
Telo mi se polako spuštalo ka dole, sve manje svetleći. Duša me je vukla ka telu, ka našem ponovnom susretu. Bol je prožimala svaki delić mog bića ali samo na kratko, zbog ponovnog sjedinjavanja mog bića. Kada sam postala svesna mog postojanja, žustro sam se digla na noge prilazeći sklupčanoj Smrti. Tresla se od straha i... jecala?
Svetlost u mojoj sobi se ugasi, a kada se ponovo upalilo, nije bilo ni traga od razloga mojih strahova. Nestao je, iščezao, pobegao, kao najveća kukavica ostavljajući me nemu i samu sa svojim zamršenim mislima.
