Moja priča

Bitka za Dunzarot - Nikola Janković

I

Bilo je toplo i vedro, kada je Veliki Časovnik grada Dunzarota otkucavao jedanaest sati uz glasan odjek, koji je odzvanjao gradom. Grad je u to vreme bio u punom sjaju svoje duge istorije. Oličenje slave i bogatstva grada je bio i sam Časovnik. Ulice su bile široke, pravljene od sitnog sivkastog kamena. Kuće su se dizale u visinu i po dva, tri sprata, neke čak i više. Bile su ukrašene raznim cvećem koje je visilo sa mnogobrojnih prozora. Radnje su bile bogate, pune svega, od najosnovnijih namirnica pa sve do šarenog nakita i skupih, buržujskih haljina pravljenih od najkvalitetnije svile iz dalekih zemalja.

Mnogi trgovci su dolazili u ovaj grad ne bi li ugrabili koji zlatnik. Glavni trg se nalazio u centru grada. Bio je prostran, s velikom okruglom fontanom u sredini, napravljenom od belog mermera sa pozlaćenim ivicama. U centru fontane je stojala visoka statua gradonačelnika Olfina Osnivača. Razne proslave su se održavale, narod se okupljao da bi posmatrao trubadure, predstave... Neke od najprestižnijih prodavnica su se nalazile ovde. Čak su i gnomi bili dosta zastupljeni u Dunzarotu. Njihove veštine izrade najboljeg nakita i složenih mehanizama su bile nadaleko poznate. Sam grad bio je opasan visokim i debelim zidinama, koje su ga do sada i više nego uspešno čuvale od pljačkaša i osvajača. Tek po neka zastava Dunzarota bi visila i krasila tmurni prizor zidina. Van grada bila su polja pšenice, ječma i raznog povrća.

Na ovaj dan meštani su zapostavili svoje probleme i svakodnevne obaveze. Bio je praznik u čast Olfina Osnivača. Svi su otišli na karneval na trgu, koji je bio ispunjen mirisima raznih specijaliteta gradskih pekara i kuvara. Trubaduri su zabavljali narod, a lep zvuk harfi i frula činio je celu tu atmosferu nestvarnom. Deca su se veselo igrala, meštani su igrali i pevali, a ponegde bi se našao poneki mađioničar koji je svojim trikovima ostavljao posmatrače nemim. Izvan grada je bila organizovana pijaca, gde su seljani mogli da kupe namirnice za male novce.

Ipak, nije za sve bilo lepo i veselo. Gradonačelnika je mučio veliki problem.

Bili su to goblini. Ružna mala stvorenja. Koža im je bila suva i bila je braonkaste boje. Imali su krupne oči i kratke, oštre zube. Nos kao da im je bio odsečen, samo dve rupe na licu. Bili su čudne građe: niži od ljudi i fizički slabiji, ali su to nadoknađivali svojom brzinom i agilnošću. Prsti su im bili neobično dugi, te je postojala rečenica „Imaš prste kao goblin.", koja se obično govorila lopovima. Noge su im bile kratke, stopala nesrazmerno velika, a uši zašiljene. Bili su strah za ljude, jer su se kretali noću i tada bi ubijali i pljačkali. Obično bi se kretali u velikim ratnim družinama i razarali i pljačkali sela i gradove. Nekad bi ih i naselili. Dugo ih nije bilo. Posle Velikog rata za Ilijaris nestali su, povukli su se u Crne planine, odakle su retko silazili u manje pljačkaške pohode.

Gradonačelnik je stajao na prozoru Velike Hale i posmatrao grad koji je vrveo od naroda. Slušao je veseli žagor i divne zvukove raznih instrumenata. Čekao je da se okupe pozvani članovi veća. Zamišljeno je gledao dok ga u jednom trenutku nije prekinuo stražar.

„Gradonačelniče, veće je tu", jasno reče mladi stražar.

„Reci im neka uđu", tiho je odgovorio.

Na te reči, stražar pozva članove. Svako je zauzeo svoje mesto i svi su ćutke sedeli. Gradonačelnik se okrenu i priđe svom mestu na čelu dugog stola. Ozbiljno je pogledao svakog od članova. Prošao je rukom kroz bradu.

„Koji je to razlog da napustim svoju porodicu po ovako lepom danu?", arogantno je dobacio starac Tajvin, najstariji u veću.

„Znate i sami da nikad ne sazivam veće ukoliko nije hitno", odlučno je govorio gradonačelnik Fin. Bio je najmlađi u dugoj istoriji Dunzarota. „Pojavile su se glasine da su se u šumama oko grada pojavili goblini. Mi smo te glasine odbacili, nismo verovali jer ih nije bilo toliko dugo da su postali legenda. Stoka je nestajala, ljudi su nestajali, sve to pod nerazjašnjenim okolnostima. Ipak, ništa nismo preduzimali. Mislili smo to su pljačkaši, ali svako koga smo pitali je tvrdio da su to goblini"