Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
Nisam naročito hrabra osoba, ali kao i svaki čovek osuđena sam na borbu. Ta borba u stvari i nije prava borba, to je samo vatra koja tinja u našim srcima i želi izaći napolje. Želi da je pustimo da se bori sama sa sobom, da se bori protiv drugih, ali svi se mi plašimo. Ili sam to samo ja... U mom srcu je lagano tinjala vatra dok sam sedela u čekaonici bolnice i nervozno lomila prste. Da je samo neko bio tu da mi kaže: "U redu je", osećala bih se dobro, znala bih da neću sama proći kroz svu ovu agoniju.
Roditelji razvedeni, svako na svojoj strani. Nakon razvoda mama je dobila ćerku, tata blizance, a ja sam ostala između njih. Ostala sam zapostavljena, bez ikoga na ovom svetu. Prošlo je previše vremena ili se samo meni čini da je tako. Podignem pogled i znam da sada izgledam kao napušteno kuče koje se nada da je dobilo dom. Ja se nadam da sam dobila priliku, priliku koja bi mi spasila život, u svakom smislu te reči.
Mlađi doktor se nemo spustio u čučeći položaj tako da smo bili u istoj ravni. Nervozno je rukom prošao kroz tamnu kosu i uputio mi krvav pogled. To je onaj trenutak kada oči zablesnu od bola, ali ne dopuštaju suzama da isteku i olakšaju dušu. Nemo je spustio glavu i duboko udahnuo kao da se bori sam sa sobom. Osetila sam da mi je donja usna zadrhtala kada je utešno uzeo moj dlan i stisnuo ga toliko da sam poželela da vrisnem od bola, ali nisam mogla. Hodala sam po samoj ivici provalije, posrtala, borila se i nadala, ali... Od nade nema ničega, ona mi ne može vratiti život.
-Žao mi je Ivana, imaš još maksimum šest meseci - sklopio je oči i pustio mi ruku.
Nešto malo poput igle mi je probolo srce i onda je jednostavno prestalo. Prestala sam da postojim ja kakva sam bila do ove moje tridesete godine. Sada postoji samo duh bez osećanja koji čeka tren da ode sa zemlje i utopi dušu u paklu smrti. Bez zadrške sam ustala i poput robota se zahvalila doktoru koji je sa velikim čudom posmatrao moju hladnoću. Nema vremena za gubljenje, dobila sam foru poput one za izlazak, samo je treba iskoristiti.
Kući sam došla mirno, bez ikakvih emocija. Prvo sam se istuširala i dala sebi oduška od napornog dana. Lagano navučem pidžamu na sebe i sklonim se u biblioteku. Iz fioke izvučem par belih listova i krenem sa pisanjem, ovo je moj trenutak.
"Dragi oče,
jesi otac, ali nisi baš drag. Verovatno bih se postidela kada bih ovo izgovorila na glas, ali sada pišem jecajima koji dopiru iz srca. Zanima me jedno oče, tata... Zašto me nisi voleo? Nisam nikad bila dete za poželeti, razumem da sam pravila probleme, ali zar roditelji nisu tu da se bore za nas i izvedu nas na pravi put? Ne, naravno da nisu, ili to ti nisi bio. Nikada me nisi zagrlio, poljubio ili mi poželeo laku noć kao što to rade drugi očevi. Na srcu mi se zalepila bol koju si ti naneo jer od detinjstva nisam znala šta je ljubav, znala sam samo za bol. Bio si tu za mene kada ste rekli "rastajemo se". Tako hladno da mi ta rana na srcu još uvek krvari, vi ste od mene napravili hladnu, jadnu i bezvrednu osobu. Ne krivim te, nemam prava na to, Bog će svima da nam sudi. Samo sam htela da ti kažem da me više neće biti, ne znam da li ćeš to osetiti, nisam sigurna ni da će te boleti. Samo znam da bi mi bilo žao da se ne oprostimo, ali ti imaš svoju porodicu za koju treba da brineš, ne bi imao vremena da me utešiš. Svo ovo ništavilo koje je oko mene, nema nikoga, sama sam. Biću sama i u tom drugom svetu gde žive zemaljske grešne duše, a ti ćeš, nadam se, živeti još dugo. Živi srećan kao i do sad, ne plači za mnom jer ja to ne želim, a i nisam vredna toga. Nikada to nisam čula od tebe, nikada neću ni čuti za života, ali ti kažem sad... Tata, volim te. "
Progutam knedlu i odložim papir sa strane. Pisanje mi nikada nije išlo od ruke, ali sam rekla ono što sam htela. Volim ga, ipak mi je otac.
"Mojoj majci...
S' tobom moram biti nežnija nego sa tatom, ipak si žena, a ja to poštujem mati. Milion puta sam se zapitala da li sam ja loša osoba ili si ti jednostavno loša majka. I našla sam odgovor na pitanje u levom džepu na grudima. Srce mi je, ako ga uopšte imam, šapnulo da prosto nismo suđene. Ti si sjajna majka svom detetu, vidim koliko je voliš, koliko ti znači. Ona je dete za tebe, a meni je predodređena neka druga majka. Možda je to neka nežna Kineskinja ili buntovna Brazilka, ali znam da to nisi ti. Znaš, čim si dobila ovo pismo znači da mene više nema. Nemoj da ti teško padne, znam da neće, ali napominjem. Za svaki slučaj, ako me imalo voliš, ipak sam ti bila ispod srca devet meseci. U velikim mukama si me rodila, napatila sam te, možda me zato nisi volela? Ili ja to samo tešim sebe opravdavajući tebe u sopstvenim očima. Biram reči, ne ide mi ovo pisanje od ruke, znam da si vikala kad bih dobila lošu ocenu iz pismene, ali si na kraju odustala. Videla si da ne ide pa si odustala od vike, digla si ruke od mene, ali ja ti ne zameram. Ne zameram jer znam koliko si novca izdvojila na moje školovanje, ali bila si obavezana zakonom. Oprosti što sam bila višak i najveća greška u tvom životu, ipak... Volim te majko, bar sam te volela dok sam to mogla"
Ostale papire odložim u fioku, a ova dva ponovo pregledam. Neuredan rukopis i nakaradno naškrabana slova, nemam talenta. Moja polu-sestra sjajno peva, čula sam to pre mnogo godina kad sam bar malo bila uključena u porodicu moje majke. Oba sina mog oca su košarkaši, igraju u lokalnom timu, ali su imali dosta ponuda iz inostranstva. Bar su ih imali dok sam nedeljom dolazila kod tate na večeru, jedna od retkih prilika da se sklonim sa sela. Posle razvoda mojih odgojili su me mamini roditelji. Njima sam sada zahvalna na tome što sam, bili su sve u mom životu. Jedini ljudi u ovom belom svetu koje je bilo briga za mene, voleli su me i ja sam volela njih. Baki nije bio problem što loše pišem, a deda je mislio da sam dobro dete bez obzira na to što sam se kasno vraćala kući i nisam mu pričala gde sam bila. Toliko sam im stresa zadala da mi nije jasno kako su mogli da me vole.
Polako sam se zavalila u kožnu stolicu koja je zaparala po parketu i proizvela oštar zvuk koji je poremetio tišinu. Upravo je onaj trenutak u kom se juče i sutra spajaju u jedno danas, jedan dan života manje za mene.
- Bar ću biti sa vama.
Kako izgovorim rečenicu tako okrenem glavu ka velikoj, uokvirenoj crno-beloj fotografiji bake i deke. Deda je tokom noći doživeo srčani udar, nije patio i to mi znači. Baka je... Mnogo je patila za dekom, to je bila ljubav koju ja nikada nisam i nažalost nikada neću osetiti. Neću znati da me u podnožju stepenica života čeka neki džentlmen koji će mi pružiti ruku. Nisam to ni želela, obeležena sam bolešću. Zbog nje sam se okovala u čauru smrti za koju sam se nadala da će pući i pustiti me da izletim iz nje raširenih krila poput leptira. Možda i jesam izašla iz čaure, ali leptir ima jedan dan za kraj. Ja imam mnogo više od toga, stvoriću svoj kraj kao jedan leptir koji nije bio vredan nikome. Za svakim danom dolazi nova borba, ali ja sam prestala da se borim. Pružila sam drhtavu ruku sudbini i potpisala papir za smrt. Moj rukopis je počivao na papiru sudbine i stajao tu sve do hladnog decembarskog dana.
Četvrti decembar, imam još jedan dan za kraj. Slabo se osećam, smršala sam, ali i dalje jedini nakit koji nosim počiva na mom licu. Osmeh je i dalje tu. Rukom koja je potpuno koščata dohvatim pisma za moje roditelje i bacajući nogu za nogom krenem u zagrljaj sudbini. Ostavim pisma u pošti i dam novac poštaru da sutra odnese pisma roditeljima. Možda sam imala još nekoliko dana, ali nisam ih želela. Dobila sam šest meseci u kojima sam živela srećno i ispunjeno, bila sam leptir života. Polako pokušam da pređem preko pešačkog prelaza, ali osetim da je gotovo. Osećam fizičku bol, ali oberučke prihvatam tamnu stranu i dopuštam joj da me uvuče u smrtne ralje.
-Onesvestila se na pešačkom pregledu, zamalo da je udarim.
Zabrinut momak u ranim dvadesetima je nosio beživotno telo žene-leptira u svojim rukama. Na licu mu se ocrtavala zabrinutost i iskrena želja da pomogne, nesvesan je da je ta žena doživela svoj poslednji dah i pustila ga da se pomeša sa gradskim smogom. Doktori su je preuzeli i nisu ni pokušali da je ožive, znali su da je ona sada na mestu gde se skupljaju duše.
Roditelji su joj bili na sahrani, njihove porodice isto, ali kao da ih nije ni bilo. Nije postojao niko ko bi žalio za njom, nije bilo nikoga da pusti suzu. Svi su bili u mrtvilu ćutanja, ali nisu ni pokušali da budu tužni. Jednostavno, nije im bila važna, bila je samo još jedna grešna, ljudska duša koja je iščezla i neće se vratiti. Samo to...
