Naređeno mi je da počnem da vodim dnevnik straže kao što su i drugi pre mene radili tako da ću se predstaviti. Moje ime je Božidar Simić i ja sam stražar u zatvoru PBC-a sektora 38. PBC stoji za Paranormal Beinghs Containment i kao što ime kaže ovo nije uobičajen zatvor. Zatvorenici ovde nisu ljudi, niti životinje već bića koja ne pripadaju ovom svetu. Zovite ih čudovišta, duhovi, demoni, stvarno me i ne zanima, valjda shvatate. Organizacija je osnovana u Francuskoj krajem prvog svetskog rata kada su u blizini jedne šume francuski vojnici granatom ranili jedno od ovih stvorenja. Od tada počeli su da ih nalaze sve više i više i odlučeno je da se osnuju posebna mesta za njihovo zatvaranje. Prvo je osnovano u blizini Verdena 1921, a do 1926 ova mesta bila su izgrađena u sedam evropskih država. Kod nas je prvi od ovih zatvora izgrađen 1939.Neću reći tačnu lokaciju, ali u pitanju je južna Srbija. Ovde sakupljamo većinu stvari koje se mogu naći na Balkanu. Naša jurisdikcija nalazi se sve do granice sa Grčkom i Turskom, oni imaju svoja postrojenja za ovakve stvari. Planirana je izgradnja i jednog u Hrvatskoj u okolini Dubrovnika ali do tada sve što se nađe ide ovde.
Sad bi ste pomislili da će u ovim mestima raditi veliki broj radnika, ali na vaše iznenađenje ja sam jedini, stvari ovde moraju da budu u potpunoj tajnosti. Za ovo znaju i viši činovnici u vojsci i vladi i oni su zaduženi za snabdevanje zatvora i potragu za ovim stvarima. U sklopu organizacije je i internacionalni tim, ili bolje da kažemo omanja plaćenička vojska koja se sastoji od dobro obučenih profesionalaca čiji je zadatak da hvataju naše zatvorenike i dovode ih ovde. U timu je i par naših domaćih ljudi, ali su to u glavnom stranci. Ukoliko dođe do problema u obavezi sam da prvo njih pozovem, a tek posle državnu vojsku. Plata mi je da budemo iskreni, očajna, poput prosečne srpske plate, ali su zato uslovi u zatvoru fenomenalni, bar meni. Pored kontrolne sobe nalazi se odlično snabdevena kuhinja koju dopunjavaju svaka dva meseca. Moja spavaća soba je luksuz koji ne bih mogao da priuštim da država ne plaća za ovo. Za zanimaciju imam svu moguću modernu tehnologiju, ali opet, nije mi dozvoljen izlazak odavde osim tokom godišnjeg odmora od dvadeset dana. Većina ljudi bi ovde poludela ali ne i ja, zato su me za ovo i odabrali. Nego, dosta o ovome, sada da pričam o zanimljivim stvarima.
U nadzornoj sobi imam osamdesetak ekrana i svaki nadgleda po jednu ćeliju. Sada, ćelije su podeljene u tri sektora. U prvom sektoru nalaze se bića koja čoveku ne bi mogla nauditi, dobro možda bi mogla da ujedu ili ogrebu ali su uglavnom bezopasna. Ipak sa sobom nosim pištolj, za svaki slučaj.
Izdvoji ću par zanimljivijih zatvorenika odavde. Imamo one dobre, sa kojima bi mogao i da pričaš da ćelije nisu zvučno izolovane. Tu spadaju domovoji, mali kućni duhovi. Njima je u prirodi da služe ljudima tako da sa njima nemamo problema. Nasuprot njima imamo kikimore, zle kućne duhove. One obožavaju da mi se podsmevaju. Rugaju mi se i konstantno prljaju ćeliju koju posle ja moram da čistim.
Imamo i jednog dosta zanimljivog lika ovde. Zove se Sava i on je, vampir. Tvrdi da ima preko dvesta godina, što ne mogu da potvrdim ali sam odlučio da mu verujem. Verovali ili ne, Sava je gejmer, gejmer vampir. Znam da čudno zvuči ali je tako. Zatražio je da mu ugradimo gejming PC u ćeliju i to mu je postala jedina zanimacija. On je praktično leš, može da bulji u ekran ceo dan i oči mu neće oslabiti. Obožava da igra LOL, COD, WOW, PUBG i ostale stereotipične igre. Ponekad sa njim igram Counter Strike kad sam na slobodnom vremenu, oh i ako ste ove godine u Loznici donirali krv nulte grupe postoji mogućnost da ju je on popio.
Većinu vampira držimo u sektoru 2 ali ovaj je izuzetak. Kad sam već kod sektora dva, da kažem da u njemu držimo dosta opasnije zatvorenike. Trenutak nepažnje i mogli bi da me rastrgnu. Da bih ušao i kretao se ovde moram da obučem puni pancirni oklop koji bi mogao da me zaštiti od osrednje eksplozije, ali ne i svih njih. Na sebi nosim i automatsku pušku i pištolj kao mere predostrožnosti. Ovde imamo drekavce. Iako deluju malo i bezopasno verujte mi da ove stvari mogu da zadave bika od pola tone ako hoće. Izgledaju kao deformisani majmuni. Imaju sivo krzno, kratke noge i duge ruke koje se gotovo vuku po zemlji. Oči su im velike i crne sa crvenim zenicama i nemaju vrat, glava im je priklještena za rebra. Imamo i karakondžule, jezive starice koje obožavaju da vrište i bacaju stvari po ćeliji, ništa posebno. Tu imamo i jednog vukodlaka. Ne one koji se pretvaraju u ljude, takve imate samo u Francuskoj, naši domaći vukodlaci su nešto drugo. Oni su stvorenja rođena iz utrobe mrtvih trudnih žena i nisu ništa više od običnih divljih životinja sa ljudskim izgledom tela.
U trećem sektoru imamo stvari koje bi me mogle rastrgnuti, a da ništa ne mogu da uradim protiv toga. Oklop je ovde beskoristan pa ga i ne nosim. Jedino kod sebe imam pištolj, više služi kao amajlija nego nešto čime bih mogao spasiti sebi život.
Tu imamo jedne od najopasnijih. Imamo pravog pravcatog zmaja. Ogroman je i zauzima pola svoje ćelije koja je najveća u zatvoru. Zovem ga Žarko, prosto onako, bez veze. Žarko zaista mnogo jede i ne voli kad sam blizu njegove ćelije pa je izbegavam. Ovde imamo i psoglava. Ta stvar izgleda kao da su kiklop i vukodlak imali dete. Ima jedno pseće oko na čelu i usta puna oštrih čeličnih zuba. Ima kandže koje bi mi lako isekle oklop i stoji na zastrašujuća tri metra. Ne jede mnogo ali ono što jede je užasno. Hranimo ga leševima, a gde ih nabavljamo, paaa recimo samo da u gradu ne treba da unajmljujete pogrebnu ustanovu ,,Crni Božur,,. Najopasnija stvar koja se u zatvoru nalazi je ala. One nisu baš onako kako ih opisuju. Ne izgledaju kao zmajevi već kao crni oblak koji menja oblike u različite životinje. Nekad je bik, nekad je zmija i tako dalje. Ne smem ga dodirivati, to bi značilo sigurnu smrt. Ala u sebi ima dovoljan napon da napravi grmljavinu na vedrom nebu, takođe oko nje vlada strašna hladnoća, - 20°. To bi bilo dovoljno od obilaska.
Moram da pripremim stvari za sutra, stiže nam novi zatvorenik.
Dan 2:
Uz pratnju vojske unesen je veliki čelični paket. Bio je 3x3m. Uzeo sam viljuškara i pokupio ga. Uneo sam ga u slobodnu ćeliju i pričvrstio za vakumski ulaz. Vrata su se otvorila i biće je izašlo. Bila je to još jedna ala. Izvadio sam paket iz ćelije koja se istog trenutka zatvorila. Odložio sam ga i otišao nazad u nadzornu sobu.
Dan 3:
Nešto nije u redu. Ona ala koju sam uneo juče u ćeliju, nema je. Pozvao sam specijalce da dođu ovde iz baze u Parizu. Brzo rade, ali će im trebati bar jedan dan da stignu. Zatvorio sam nadzornu sobu i kuhinju. Teško je prići kroz zaštitu ali ne i nemoguće, mogu samo da se nadam najboljem.
Dan 4:
Danas su se čuli rafali i eksplozije iz hodnika, izgleda da su specijalci stigli. Tokom vremena zvukovi rafala i eksplozija su nestali, izgleda da je moj spas stigao.
Dan 48:
Spasilački tim je mrtav. Rečeno mi je da zapečatim ulaz u zatvor i da čekam dalja uputstva. Gde su ona onda! U kuhinji je nestalo hrane i moram da izađem ako hoću da preživim. Stavio sam oklop na sebe i napunio najteži mitraljez koji sam imao na raspolaganju. Ako je čitava jedinica uništena šta onda ja mogu.
Ovo je verovatno moja poslednja poruka, izlazim.
---------------------------
@TheAmazingWerebear
https://www.wattpad.com/user/TheAmazingWerebear
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
