Moja priča

Ljubav za kraj - @Kristina-de-Vega

Vladan P.O.V.

"Ciganine ti što sviraš, zašto moju dušu diraš, da li znaš za teške boli što mi dragu drugi voliii..." derem se i pevam u kafani sa čašom u jednoj ruci, a drugu odmara na ramenima mog pobratima.

Ne znam ja ko je on, ni šta je, ni kako se zove, ali znam da nas obojicu vezuje ista muka. I jedan i drugi bolujemo za neprežaljenom ljubavi. On svoju možda uspe i da vrati, ali ja svoju... teško, ili bolje rečeno prokleto ne izvodljivo.

Crnokosa lepotica, koja je bila, jeste i biće uzrok moje tuge i boli koja mi para srce i dušo sve ove godine, udala se pre deset dana. Ona se udala, a ja sam konačno umro. Umirao sam svih ovih pet godina naše razdvojenosti, malo po malo, ali pre deset dana i tim mukama je došao kraj, jer mi je presudila ruka moje ljubljene. Bilo je ili će da me spase i izleči ili će da me ubije. Desilo se ovo drugo, ipak.

Moja Sanja se udala tačno na onaj dan kada je naša ljubav počela. A počela je desetog septembra, dve hiljade šesnaeste, a završila se samo par meseci nakon toga. Mi smo tu ljubav ubili pre par godina, glupostima, a ona ju je ovim postupkom poslala u nepovrat. U stvari, pogrešno sam se izrazio... Nismo je ubili mi, nego ja. Ja sam je ubio u njoj, u nama, onog dana kad sam poverovao drugima, a ne Sanji, kada sam sve ostale stavio ispred nje. Glupo sam dozvolio sebi da zaboravim da živimo na prokletom Balkanu, gde narod nema pametnijeg posla sem da smišlja i spletkari drugima iza leđa, da se igra tuđim životima i kuje njihovu sudbinu. Eh, da sam samo malo pametniji bio, nikad ne bih dopustio da se upletu između nas, da unište ono što smo gradili, ali ne, lud, mlad i otrovan lažima prethodnih ljubavi, zatrovao sam i uništio našu, radeći njoj upravo ono što su meni drugi radili, izdajući je.

I tako...nadao sam se, bezgranično i uporno sam verovao u tu nadu, da me nije zaboravila, da me i dalje voli kao i pre, da me voli kao i ja nju. Nadao sam se onako kako se samo lud čovek može nadati ozdravljenju duše, koja je obolela toksinima izazvanim nepoznatim uzročnikom, a jedini lek za tu boljku bila je ljubav voljene osobe. Nadao sam se, ali uzalud, izgubio sam nadu, kao što sam izgubio i nju pre pet godina kada sam se kukavički spakovao nakon naše svađe i otišao za Nemačku. Tamo sam se oženio i dobio dete, a nisam baš bio toliko zaluđen za ženidbom, nisam ni dete dobio jer sam hteo. Na brak sam bio prinuđen zbog papira, a dete... dete se omaklo. Bludna, pijana noć, malo "češanja", dobro malo više od malo i "bum" to jest voila rodio se jedan mali anđeo koji će večno da me seća na noć kada sam se oduzeo od života. Kako? Zašto? Ne znam ni sam, ali jesam, jebiga.

"Huuu..." ispustim težak uzdah, pa stresem još jedan "Zemljotres" i pustim glavu da klone.

Eh, moja crnokosa lepotica... Moja ljubav, moja rana...

Iako je drugom sebe obećala na papiru, iako je sad njegovo, sve njegovo, njegov glavni prioritet u životu, ja nikad neću prestati da je volim... A i kako bih? Možete li da prestanete da volite deo sebe? Ne, devojke, žene, ne pričam vam o onom nezadovoljstvu zbog "neperfektne linije" već, pričam o duši. Čovek voli sebe, ma kakav da je. I psihopata voli njegovu psihotičnu stranu, tako i svaki čovek voli sve ono što čini njega svojstvenim i različitim od drugih, priznao to ili ne, tako je.

Tako i ja. Moja Sanja čini mene, čini sve što sam ja danas. Nikad ni jedna druga žena neće moći da je zameni, jer nije ni dosad. Jeste, Lucia je moja žena, ali samo na papiru. Nikad je nisam voleo, a nije ni ona mene. Poštovali se jesmo, voleli nismo ni u najluđim snovima. Ona vrlo dobro zna priču o mojoj prošlosti. Često je puta insistirala da odem, da rešim to između Sanje i mene, nudila se čak da ode i ona, ali nisam dozvoljavao, nisam hteo. Zašto? Secite mi vene ako znam.

Zakasnio sam na mnogim poljima u životu, na mnogim od njih sam pošteno omanuo ali ono jedno gde sam napravio najveći propust je upravo to polje, polje ljubavnog života.