Manuela je djevojka koja ima 17 godina,pohađa srednju likovnu školu i živi klasičan tinejdžerski život.Njen život se mijenja iz korijena kada upoznaje momka iz mračnog kutka.Mrze jedno drugo ali prolazeći kroz mnoge prepreke život ih na čudan način...
Sjedimo zagrljeni, jos malo mi fali da zaspim. Navikla da prije spavanja poljubim Gabi i zaspim pored, rastuzih se jer moji sigurbo brinu. Moram nekako da im se javim, da kazem da sam dobro i da mi prepuste sve ostalo. Ustajem polako i okrecem se prema Fabriciju " Mogu li molim te da javim nekako mojima da sam dobro, ne zelim da budu u neizvjesnosti ?" Par trenutaka me samo gledao, zatim je ustao i donio mi neki telefon. " Budi kratka , nemoj da govoris sa kim si, gdje si i ostalo, reci im da ovaj razgovor ostane medju vama i da ne mijesaju policiju. Rijesicemo ovo zajedno. " Zbog ovog " rijesicemo ovo zajedno" mi srce preskace..Uzimam telefon, okrecem majkin broj , zvoni i zvoni ... Napokon se neko javlja " Halo, ko je ?" " Halo mama ja sam" , "Manuela ,jesi li stvarno ti?Ne mogu da vjerujem !!! Jesi li dobro mila, jesu li te povrijedili?!" "Mama ne mogu dugo da pricam, ali moram sve da ti kazem ukratko. Uspjela sam da pobjegnem, pomogao mi je neko, ne brini u sigurnim sam rukama. Zadnje ali najvaznije nemoj za ovo policiji da govoris, kako bi uspjela sve da dovedem u red. Dobro sam i ne brini, jos malo se vracam kuci.Poljubi Gabi i Bilija ,volim vas. Sad moram da idem" , " Joj sta ako ti se nesto dogodi, dobro necu nikom nista kazati, molim te se pripazi. Javljaj mi se kad mozes, i mi tebe volimo puno " . Kada sam cula uplakanu majku to me najvise dotuklo, kroz suze je pricala sa mnom, nedostaje mi njen zagrljaj i miris. Ostavila sam telefon na stolu, ustala i otisla u kupatilo. Sve me stiglo, ne placem cesto, sve me stiglo, osjecam jaku bol u grudima i tesko dolazim do vazduha. " Manuela, jesi li dobro ? Mogu li da udjem ? " Ne znam kako cu da reagujem ako udje, mozda krenem jos vise da placem. " Manuela ja ulazim, ne znam sta ti se desava " Ulazi i par trenutaka stoji na vratima, sva uplakana stojim bespomocno ispred ogledala kao uveo cvijet. Ne smijem da ga pogledam, niti imam snage .. Prilazi mi i grli me. "Nisam dobar sa rijecima utjehe, jedino mogu da ti ponudim jeste zagljaj" , " isplaci se " " hvala ti, moram da skupim snage za dalje, od plakanja nema nista". Zagrlih ga duze, smirujem se i krecem da se umijem ,pomaze mi da pridrzim kosu . Ne mogu da vjerujem je to ista osoba, onakav buntovnik i ovaj momak, prosto 2 svijeta .. "Ajde sada na spavanje, potrebno nam je. Idi gore na velikom krevetu spavaj a ja cu na kaucu" " Nema potrebe , samo cemo stavit jastuk izmedju. Ne volim da spavam sama, nedostaje mi Gabi" "Vazi onda, ajmo " Cim smo legli i pozeleli laku noc jedno drugome, zaspali smo . Sledeceg jutra ga nije bilo a u 6:50 sam ustala,sigurno je krenuo u ostvarenje plana. I sama sam znala da od juce nema nazad .
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Manuela⬆
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
