Cena izdaje

5

Oprostila sam se se Keli i Robertom jer želim što pre da odem odavde. Avion mi poleće ujutru zato sam tek sad krenula da se pakujem. Udarim u kutiju koju mi je Edmond doneo i okrenem se naglo od nje ali tom trenutku zakačim sliku i ona padne na pod a staklo se razbije. Sakupim deliće stakla i sklonim sliku ali je ne okrećem, zato je i nisam sklonila nisam želela da je dodirnem. Ali noćas izgleda da ne mogu pobeći od ništa.

Okrenem sliku na kojoj sam sa ocem. Presrećna sam na toj slici, osmeh od uva do uva, poslednji put sam tako bila srećna kada sam otišla da kažem Edmondu da ćemo dobiti bebu. Dva muškarca koja sam volela više od života, obojica su me povredili i od obojice sam pobegla. Otišla sam bez reči ne želeći nikad više da ih vidim, ali bila sam srećna, sa obojicom. Mrzim sve što se dogodilo, mrzim to što su se se moje dve najveće ljubavi završile na tako grozne načine.

Obožavala sam svog oca i on je obožavao mene, sa njim je svet bio bezbedan a sa Edmondom sam planirala budućnost. Kako su se tako velike ljubavi završile tako grozno? A evo me opet ovde, bežim isto kao i pre četiri godine a nisam ni za šta kriva, a najgore od svega je to što mi obojica nedostaju i iscrpljuje me to što se toliko trudim da ih mrzim, ne mogu više ovako, ne mogu to da radim. Ne više. Vreme je da se presvučem.

. . .

Pokucam malo jače na vrata i ona se odmah otvore.

- Helena?

Izgleda da ni on nije spavao.

- Mogu li da uđem?

- Naravno.

Uđem u njegov stan i sakupim hrabrost za ono što želim.

- Treba mi završnica - okrenem se odlučno ka njemu.

- Molim?

- Moja ljubav prema tebi. Ne može se završiti onako kako se završila jer za mene je bilo stvarno.

- Helena . . .

- Nemam više snage. Iscrpljuje me to što teram sebe da te mrzim svakog dana, i boli me jer ne uspevam u tome. Na kraju dana nemam snage jer želim jedno a osećam drugo.

Prilazi mi i stavlja ruku na moj obraz.

- Ne mogu da dišem ovde, osećam se kao da vreme nije prošlo, kao da nisam otišla . . . Tamo, u San Francisku, je lakše. Tamo mogu da dišem, ovde ne mogu. Ne mogu jer si ti ovde, na deset minuta od mene i to me muči. Ne možeš da me mučiš više, nije u redu . . . – rasplačem se.

- Anđele . . .

- Nisam ti učinila ništa loše da zaslužim sve ovo. Moraš da me pustiš.

- Heli . . .

- Molim te, ako me voliš kao što kažeš dozvolićeš mi da se oprostim od tebe onako kako želim, kako mi je potrebno a nakon toga dozvolićeš mi da živim bez tebe. Ne želim da me pratiš, samo me pusti. Duguješ mi toliko.

Približava moju glavu sebi i palčevima mi briše suze. Podignem se na prste, sklopim oči i poljubim ga. Podignem ruke i zalepim se za njegovo telo. Kao da nisu prošle četiri godine, Edmond me ljubi i grli istom žestinom i osećaj je tako poznat, tako potreban . . .

Hodamo ka njegovoj spavaćoj sobi dok istovremeno skidamo našu odeću. Ne žurimo, ja znam i on zna da je ovo poslednji put da vodimo ljubav, ovako se ja oproštam a on mi ispunjava želju.

Edmon me polaže na krevet, onda silazi sa mojih usana i bez reči, polako i nežno dok me gleda u oči svlači moje gaćice, to je poslednji komad garderobe na meni. Zatim je skinuo i svoje bokserice i bili smo nagi. Nagi i ogoljeni.

Moje disanje se ubrzava a grudi mi se podižu i spuštaju, prošlo je neko vreme, stidim se da priznam ali nakon njega nisam nikome dozvolila da mi priđe, bar ne do ove tačke.

Edmond se pokreće, njegove usne su uvek bile nestrpljive ali nežne . . . čak i sad. Svaki njegov poljubac kao da je povezan sa mojim butinama, uznemirava ih, tera me da se vrpoljim, mazim ga i skoro pa molim da ponovo budem njegova.

Zahvalna sam mu što ćuti, daje mi ono što sam tražila, daje mi svoje dodire, svoje uzbuđenje, daje mi uspomenu za kraj koji je vredan moje ljubavi. Ne naše, moje.

. . .

Oblačim košulju dok sedim leđima okrenuta Edmondu. Zakopčavam dugme po dugme i čini mi se da nikad nisam bila sporija. Ne plačem jer ovo je ono što sam želela, želim da ga pamtim po lepom kraju, želim da ga pamtim ovako.

- Ne idi – govori mi tiho.

- Moram, treba da se oprostim sa još jednom osobom – ustanem.

- Želim da vidim svog oca – priznam i okrenem se ka Edmondu.

- Posete mu nisu zabranjene.

- On i ja u istoj sobi bez čuvara i lisica.

- Helena . . .

- Znam da to možeš ostvariti, samo želim . . . isto što i sa tobom, lep kraj. Kraj sa ocem kakvog se sećam jer uprkos svemu što se dogodilo znam da sam bila a možda sam i dalje najvažnijna osoba u njegovom životu. Zato sam bila i tvoja karta do njega zar ne?

- Odvešću te sutra ujutru kod njega.

- Ne, želim da odem sama.

- Helena . . .

- Noćas se opraštam sa tobom, ne želim te ponovo u istoj prostoriji sa njim – previše je to za oproštaj.

- U redu – pristaje i daje mi ono što želim.

- Znaš . . . znam da je učinio grozne stvari i da je čovek kojeg si prikazao na sudu . . . loš u svakom smislu te reči ali za mene on je bio samo tata. Ostavila sam ga zbog tebe, pobegla sam i nisam se nijednom osvrnula. Bio je najvažniji muškarac u mom životu. On me čuvao, štitio i pazio. On me voleo i branio od svih. Naučio me kako da budem dobra osoba, vredna i poštena, naučio me kako da se brinem o sebi, da budem dama i cenim sebe. Ceo moj život on je činio samo dobre stvar za mene i nije mi davao ništa osim ljubavi. Izdala sam ga zbog tebe.

- Helena samo sam radio svoj posao.

- Znam i možda konačno i razumem ali to ne menja činjenicu da sam ja to skupo platila.

- Žao mi je.

- Znam, i ne brini, ustaću i nastaviću dalje jer me on tome naučio. Zato želim da ga vidim. Bez obzira na to što je učinio moj otac zaslužuje da zna da je za mene bio ništa drugo do sjajnog oca.

- Srediću ti posetu sutra u devet sati.

- Hvala. Zbogom Edmonde.

Hvata me za bradu i nežno me ljubi.

- Zbogom nije uvek kraj.

- Jeste za nas.

- Volim te a znam da i ti voliš mene, sve ovo . . . tvoj odlazak nas povređuje, oboje patimo. Molim te oprosti mi, ali ne da bi me skinula sa dnevnog reda, oprosti mi iz srca – stavlja ruku na moje srce i gleda me onako kako sam jednom to volela, pre nego što nas je izdao.

Sklonim nežno njegovu ruku i poljubim ga u obraz.

- Objasniće ti vreme zašto ljubav nije dovoljna za oproštaj.

Okrenem se i ovaj put odem bez gorčine u srcu, bol je nažalost i dalje bila tu, da, kao podsetnik na ljubav.