Cena izdaje

15

Posmatram decu dok istražuju sobe, svako je odabrao svoju sobu i bili su srećni, ja sa druge strane nisam bila srećna. Nisam znala da sam ga toliko povredila, nisam znala ni da je mislio da sam mrtva. Očigledno se mnogo toga promenilo u poslednje dve godine. Kako da mu objasnim koliko je sve i meni bilo teško? On nikad neće razumeti rastrzanost između njega i mog oca. Ako mi otac kaže da bežim, poslušaću ga, on je meni ono što sam ja Dejvidu i Emi a ja nikad, ni za milion života, ne bih dozvolila da neko povredi moju decu. Krivila sam oca za mnoge stvari ali dok ne postaneš roditelj nemaš pravo da osuđuješ roditelja.

Nije u pitanju ljubav, nismo više samo on i ja pa da ga krivim, bežim ili ćutim, sada je u pitanju porodica a ona je sve samo ne jednostavna.

Odluke nikad nisu jednostavne, one su ispravne i pogrešne ali nisu jednostavne. Ne znam da li donosim ispravne odluke ali znam da se trudim. Ali poslednjih godina život me nije mazio, bio je grub prema meni i možda je od mene napravio grubu osobu ali nisam namerno gruba, ja samo radim najbolje što mogu.

Edmond nije došao kući, nisam bila sigurna da li će se uopšte vratiti, zato sam uzela decu i zaspla sa njima u krevetu mojih roditelja.

. . .

Nisam se mnogo premišljala oko odlaska mom ocu ali ono što me iznenadilo jeste da imam posebnu dozvolu da ga viđam i sedim sa njim u obezbeđenoj sobi, baš kao prvi put kad sam ga videla. Edmond, to mi izmami osmeh jer ovo je sigurno njegovo delo.

Nervozna sam a moja deca već metre sobu. Vrata se otvaraju i ulazi moj otac, moj otac koji je naglo ostareo.

- Eni.

- Tata – rasplačem se i krenem ka njemu.

Čvrsto se grlimo i ne znam ko od nas dvoje više plače. Slomila sam oca, to je prvi put.

- Da te vidim – širi mi ruke.

- Dobro si.

- Zahvaljujući tebi – zagrlim ga ponovo.

- I dovela si decu.

- Jesam deco dođite – odmah su krenuli ka meni.

- Ovo je vaš deka. Tata ovo je Ema a ovo je Dejvid.

Dejvid je prvi prišao i pomazio ga po bradi. Obožava brade.

- Bada – nasmešio se i tata ga je nežno zagrlio.

- Pa ti si veliki momak.

- Veiki.

- A ovo je Ema – okrenuo se ka njoj.

- Tvoj nos je kao mamin.

Ema se uhvatila za nos i pogledala u mene.

- Tata ona ne zna.

- Ne?

- Još je mala.

- Dođi – zagrlio je i nju.

- Eni oni su . . . nema reči.

- Znam tata.

- Drago mi je što ste dobro.

- Mi jesmo ali Markos nije.

- Edmond mi je rekao da je mrtav.

- Da, žao mi je tata.

- Važno je da ste vi dobro.

- U tome je stvar, mi ne bi bili dobro bez Markosa. Tata, nije me napustio, verovatno je video koliko sam izgubljena i ostao je sa mnom. Nije zaslužio da umre zbog toga.

- Mnoge stvari su se dogodile koje ne bi smele.

- Pričaj mi o tome, nemam pojma kako da se vratim u normalan život. Nakon toliko bežanja sve mi se čini . . . drugačijim.

- Imaš li novac?

- Da, imam moj i mamino nasledstvo, Markos me je savetovao da ne diram taj novac da nam ne bi tako ušli u trag, koristili smo tvoj.

- Sad država ima taj novac - podseća me.

- Znam.

- Nema veze imam još jedan račun ovlastiću te danas da ga koristiš.

- Pobogu tata koliko računa to imaš?

- Ne želiš da znaš.

- U pravu si. Ne želim dovoljno mi je problema za ceo život.

- Liči na Edmonda – tata gleda u Dejvida.

- To je još jedan problem – izdahnem i pogledam sina. Deluje zaokupljeno staklom. Neko će morati da briše otiske njegovih prstiju odatle.

- Kakav problem?

- Mnogo se ljutnje nakupilo u njemu – sednem umorno na stolicu.

- Kako to misliš? – uozbiljio se.

- Samo . . . odabrala sam tebe, mislim da je to glavni problem, verovala sam tebi.

- Ako ti išta znači ti si najvažnija osoba u mom životu.

- Znači mi tata. Mnoge stvari su se izdešavale, mnogo je vremena prošlo i mnogo vrsta izdaje je među nama. Kako sa njegove strane tako i sa moje. Ne verujem da ćemo moći da formiramo ponovo neki iole pristojan odnos. Nema osnove, nema poverenja a vreme prolazi.

- Generalno . . . ne gotivim tipa koji me je strpao iza rešetaka ali moram priznati da su poslednje dve godine bile teške za njega. Prevrnuo je nebo i zemlju u potrazi sa tobom, nije štedeo ni mene. Bacio me je u tamnicu na mesec dana samo da bi mu rekao šta znam.

- Šta?

- Nisam znao ništa, čuo sam se samo tri puta sa Markosom sa tobom nijednom. Ne znam kakav je vaš odnos ali znam jednu stvar. On te voli, to je jasno kao dan.

- I ja njega volim tata ali ljubav nije dovoljna, bar ne u našem slučaju.

- Imate sina i delite starateljstvo nad ovom malom curicom, hteli vi to ili ne moraćete da pronađete zajednički jezik.

- Zašto je život tako komplikovan?

- Da imam odgovor na to pitanje ne bih bio ovde.

- Tačno – nasmešim se.

- Bićeš ti dobro dušo, ne sumnjam u to.

Pogledam u decu i shvatim šta želi da mi kaže.

- Da tata, biću. Na kraju krajeva ti si me tome naučio.

- Upravo tako. Nije bitno koliko puta ćeš pasti već koliko puta ćeš ustati i kako.

- Roditelj nema izbor zar ne?

- Ako želiš da budeš dobar roditelj, ne. Porodica je vredna svih laži, obmana, tajni i rizika, ko god kaže drugačije, laže. Niko od nas nije sve vreme nevin i iskren, svi mi manipulišemo i kalkulišemo ali samo oni najbolji uspevaju da održe balans, ostali su samo lažljivci.

- U koju grupu ubrajaš sebe?

- Ćerka mi je zdrava i živa, mogu biti najgora vrsta čoveka na svetu meni to neće biti važno zato što . . . – pogledao je u mene.

- Važna sam samo ja – nasmešim se.

- Tako je. Porodica dušo: novac, moć i položaj su prolazni ali ona nikad.

- Imaću to na umu.

- A sad da čujem šta su ovi mališani otkrili. Jel znate da je to magično stalko? – pita ih.

Deca su raširila oči.

- O da.

Nasmešim se i po prvi put u dve godine verujem da će sve biti dobro. Čudno ali počinjem da kapiram kakav je zapravo život.