- Gospodine? – čuvar me zove.
- Molim?
- Vreme za posete je isteklo.
- Dajte im još pola sata – kažem dok gledam kako se Rodžer igra sa decom dok Helena sedi i smeje se. Ona je srećna, ali ne zbog mene.
- U redu.
Vraćam se na posao zaokupljen rečima Ričarda Diona. Koliko je dođavola teško imati normalan život? On je iza rešetaka a srećniji je od mene. Pitam se gde grešim.
- Long idemo – Aleksandar Bel me udara u rame.
- Šta?
- Imamo dojavu o Kosti, nalazi se u jednom salonu za tetoviranje.
- To mi kaži, moram da pucam u nešto – okrenem se i krenem za njim.
. . .
- Koliko ih je? – Bel pita našeg kompjuterskog tehničara.
- Šestorica.
- Dva tima, jedan na prednji ulaz a drugi na zadnji.
- Primljeno.
Podelimo se u dva tima, uđemo u salon i izvršimo raciju za manje od minut. Ovaj posao je nekad bio uzbudljiviji.
- Piće nakon posla? Ja častim – Bel me udara u rame.
- Dolazim.
Skinem prsluk i odložim oružje, Patrik je u pravu treba mi odmor. Nazovem agenta Bleka i saznam da je Helena sa decom u kupovinu. Treba više vremena da provodim sa decom, ja ih čak i ne poznajem.
. . .
- Hvala – prihvatim pivo koje mi dodaje Bel.
- Izgledaš kao da ti treba.
- Treba mi – otpijem dobar gutljaj.
- Pa, čujem da lomiš srca budućim zvezdama FBI-ja.
Okrenem se ka njemu jer nemam pojma o čemu priča.
- Šta se događa sa tobom čoveče?
- Nemam pojma o čemu pričaš.
Bel je marljiv tip ali faca mu je kao da ga je neko udarao cipelom cele noći i poslao na posao.
- Naravno da nemaš samo ideš naokolo i vičeš.
- Znaš da sam ti ja nadređeni zar ne?
- Znam – slegnuo je ramenima.
- Ne interesuju me uredski tračevi imam dovoljno svojih problema.
- Pročula se priča o ćerki Ričarda Diona, znaš dva kriminalca a između ti i zgodna cura . . . Biti ti je sigurno zanimljivo.
- Imam sina kojeg sam upoznao pre dva dana i ćerku koju sam usvojio a nisam je video dve godine, deca nemaju pojma ko sam ja jer su poslednje dve godine u bekstvu sa majkom i jesam li napomenuo da je njihova majka najlepša žena na svetu?
- Pa kad si joj napravio decu ili dete . . . U čemu je problem?
- Ukratko, Helena više veruje svom ocu kriminalcu nego meni.
- Otac je jedan i ne možeš ga promeniti, partnera sa druge strane . . .
- Da, to je baš utešno.
- Da li ti veruješ svom ocu?
- Naravno.
- Zašto ona nje bi verovala svom?
- On je . . .
- Šta kriminalac? I dalje joj je otac. Pravo pitanje je: Da li bi ti bio sa ženom koja ti je strpala oca rešetaka?
- To je tvoj mudar savet?
- Nije savet, nemam ja pojma o vezama ali žena koja preživi dve godina sama bežeći od ubice može ladno da provede ostatak života bez partnera.
- Šta hoćeš da kažeš? – ne dopada mi se kuda ovo ide.
- Naš posao je sranje. Šta mi možemo pružiti porodici? Možemo li je uopšte imati? Ove nedelje sam dva puta prespavao kod kuće, a da ne govorim o tome da mi je frižider prazan jer ološ ne spava. Zazvoni telefon i ti si na nogama i već juriš nekog ludaka sa bombom, ubicu, narko-dilera, špijuna, čklana nekog bande, imaš sastanak sa doušnikom, istražuješ neko ubistvo . . . Istina je da je malo toga što mi možemo priuštiti porodici. Dvejna je žena juče napustila, Patrik već nedelju dana spava u kancelariji, Marko je pre mesec dana ostao bez ćerke, kartel je izrešetao. Porodica je za nas prijatelju luksuz. Živeli.
Pogledam ga ispod oka pa nategnem ono pivo.
- Ali ja imam porodicu – okrenem flašu.
- Jesi li oženjen?
- Ne.
- Živiš u istoj kući sa ženom i decom?
- Ne.
- Onda ti prijatelju nemaš porodicu.
Namrštim se.
- Ali ne brini, prazan stan i hladna pica od pre dve večeri imaju svoje čari i još ako imaš kečap u frižideru au . . . ti si onda srećan čovek.
- Ti si lud – podsmehnem se.
- Još jednu turu – naručim.
- Živeli.
- Živeli.
. . .
Upalim svetla ispred kuće i zaključam kapiju. Uđem unutra i zateknem decu kako sede ispred tv-a, gledaju neke kuce i jedu krofne.
- Zdravo deco - sednem pored njih.
- Ces – Dejvid je podigao ruku i usmerio prst ka tv-u.
- Ne, to je Masal! – Ema ga ispravlja.
- Znači to su kuce – zaključim.
- Patone sape! – Ema viče.
- Go, go, go – Dejvid joj se pridružuje.
- Ništa vas ne razumem – nasmešim se i poljubim oboje.
- Gledaju Patrolne šape – začujem Helenin glas i okrenem se.
- Neki super heroji a?
- Tako nekako. Gladan?
- Ne, popio sam dva piva sa Aleksandrom.
- Krofna? – pruža mi kutiju.
- To može ipak sam ja policajac – otvorim kutiju i deca ostave kfofne koje su im bile u rukama i dohvate druge, Dejvid čokoladnu a Ema sa roze prelivom.
- A za mene? – našalim se.
- Izoi – Ema mi priža njenu pola pojedenu krofnu.
- Hvala najlepše lepotice.
- A, a – i Dejvid mi pruža njegovu.
- Vau, hvala sine.
- Nemoj to da jedeš bilo je na podu – Helena mi uzima krofne.
- I ne mrvite toliko - upozorava decu ali oni bulje u tv kao da će ući u njega.
Nakon što su deca izmrvila krofne Helena ih je odvela u kupatilo i pomogao sam joj da ih istušira, bio sam sav mokar. Dok sam ih ja zabavljao pre spavanja i jurio ih po sobi Helena je sišla dole da pokupi mrvice. Nakon što je završila ona je ostala da ih uspava a ja sam krenuo na tuširanje.
YOU ARE READING
Cena izdaje
RandomMoj život kao i svačiji ima tri lica: lice prošlost, lice sadašnjost i lice budućnost. Sva ta lica nose ime po jednog muškarca i svaki od njih mi je u određenom trenutku bio najvažniji u životu. Svaki od njih me je naučio po jednu lekciju. Jedan me...