Cena izdaje

18

Bude me dečiji glasovi i polako se okrećem. Ema i Dejvid se nalaze u krevetu između Helene i mene, šapuću joj nešto i smeškaju se. Sranje, nag sam . . . . povučem se unazad i sa prekrivačem padnem na pod.

- Au! – moja zadnjica.

- Edmonde – Helena ustaje a deca se smeju.

- Pao mama, pao.

- Tako je, pao je. Šta radiš to?

- Nemam ništa istod.

- Znam. Deco hajde da spremimo doručak, tata treba da se obuče – nasmešila se i izvela decu iz spavaće sobe.

- Au – ustanem i krenem da se sredim.

Deca doručkuju pahuljice, tj. pokušavaju, svuda po stolu je prosuto mleko.

- Dejvide daj mami da te nahrani – Helena ga moli.

- Ne! – odbio je energično.

- Mama mi smo veiki – Ema kaže važno.

- Dobro. Hej – pogledala je u mene.

- Jesi li gladan? Jaja i slanina?

- Može.

- Danas je nedelja mislila sam da izvedemo decu u šetnju. Šta kažeš?

- Može, nemam nikakve obaveze.

- Deco šta kažete da idemo u zoološki vrt? Videćemo lava.

- Vav.

- I zijafu. I mamuna.

- Tako je.

Deci se ideja očigledno dopada. Znači idemo da gledamo životinje.

. . .

Moj porodični život započeo je jednim razgovorom. Helena i ja radimo na puno stvari, to je očigledno, ali oboje se nekako držimo zlatne sredine. Dan po dan i čovek shvati da se porodični život u stvari vrti oko dece. Izvedi ih da ne divljaju unutra, divljaj sa njima, nahrani ih, okupaj, park, šetanja, igraonica, ograniči tv, potraga za vrtićem . . . sve te stvari koje se ne čine naročito teškim oduzimaju mi svo slobodno vreme, pa i ono zauzeto. Shvatio sam i da se budim pored same ivice kreveta jer nekako, u toku noći, ili rano ujutru, deca se uvuku između Helene i mene i baš ih briga koliko mesta zauzimaju. Da bih sprečio buđenje sa iskrivljenom kičmom odustanem, uzmem jastuk i odem u jednu od dečijih soba.

Veliki deo porodičnog života su obaveze. Drugi deo je čista radost. Kad dođem s posla parkiram auto u garaži a deca su već izašla iz kuće i trče prema meni, narednih sat vremena za vreme kasnog ručka ili rane večere pokušavam da razumem šta mi dođavola govore. Google translate još uvek nije izmislio taj jezik. Ali zabavno je jer se smejem kao blesav, Helena, za razliku od mene razume ih sve i priznajem da je ona stroži roditelj, deca je se više boje ali je i više vole, ne razumem to. Meni se uglavnom žale i traže mi igračke i slatkiše, naravno ja uvek kažem da (kad Helena nije u blizini). Sve u svemu moj život je postao običan, ali po meni srećno običan. Bar je bio dok se Helena nije zaposlila.

Decu smo upisali u vrtić i dogovorili se sa mojim roditeljima da ih uzimaju svakog dana jer mi nećemo stići a moja majka to želi. Dejvid i Ema nisu uveselili samo moj život već i život mojih roditelja.

. . .

- Mek proveri mi ovu firmu – dam mu naziv i adresu.

- To je za . . .

- Privatno.

Uputio mi je pogled.

- Helena je počela da radi pre dva dana a firma je relativno nova, ni ona ne zna ko je direktor.