Cena izdaje

22

- Hvala Dora i molim te pobrini se da jedu. Ne izvodi iz dalje od dvorišta i ukoliko imaš neki problem nazovi me.

Okrenem se i shvatim da Helena razgovara sa nekom Dorom . . . Dora . . . Žena koju sam proveravao, za dadilju. Dopala mi se.

- Hvala ti još jednom – prekida vezu i okreće se ka meni.

- Edmonde? Budan si – nasmešila mi se.

- Jesam.

- Pozvaću doktora, ne mrdaj.

Nije baš da mogu . . . ali pokrenem ruke i setim se pucnjave.

Pregled je bio neugodan a Helena se stalno mrštila, kao da nju boli. Bila je tako slatka.

Nakon što doktor završi sa mnom i konstatuje da ću biti dobro ostavlja me sa Helenom.

Uhvatila me za ruku i glasno izdahnula. Jel to ona nosi moj prsten?

- Prepao si me.

- Izvini – podignem njenu ruku i poljubim je.

- Jel to da?

Nasmešila se i poljubila me u čelo.

- To je da veliko kao vrata.

- Znači samo je trebalo da popijem koji metak i udala bi se za mene? – pokušam da se našalim ali šala nije upalila.

- Ovo da – podigla je svoju ruku.

- Podrazumeva jedan uslov.

- Koji?

- Ovo . . . – pokazala je rukom ka mom telu.

- . . . više nikad ne smeš da mi prirediš.

- Dušo . . .

- Nemoj! – prekida me grubo.

- Neću da živim ovako. Mrzim to što radiš. Mrzim to što ne znam gde si. I mrzim to što ne znam kada ćeš se vratiti. Imamo dvoje dece koji su naučili šta to znači otac. Da li želiš da ih lišiš toga?

- Naravno da ne.

- A šta je sa mnom? Toliko truda, problema i borbe ni za šta? Ne možeš ponovo da me izdaš!

- U redu – iznenadim se jer je veoma nervozna.

- Sve je u redu. Dođi.

Gleda me namršteno.

- Heli, dođi – uhvatim je za ruku i smestim pored sebe.

Sranje. Još da me ne boli celo telo.

- Ako ti toliko znači neću više da idem na teren.

- Zaista?

- Da. Prebaciću se na kancelarijski posao.

- Ne kažeš to samo da me umiriš?

- Volim te, i volim našu porodicu. Ne želim da vas napustim, tako da se slažem sa tobom.

- Dobro. To je dobro.

- Žao mi je što sam te uplašio.

Podigla se malo i pogledala me u oči.

- Ukoliko ti se nešto dogodi, ja ostajem sama. Preživeću bez tebe, moram, jer imam dvoje dece. Ali ne želim. Ne želim da me ostaviš samu.

- Neću. Žao mi je.

Bože kako je volim!

- I meni je žao – sagnula se i poljubila me. Stavim ruku na njenu glavu i produbim poljubac da je osetim jače . . . Da se podsetim zašto je život dobar, zašto je odličan . . .