Kako znaš da je to ljubav?✔

Nije kraj,kad je kraj.

'Pa ovde je kraj.'- rekao je dok je nervozno cupkao nogom.
'Mislim da,da.'
'Zajebao sam stvar.'- nastavio je.
'Kao i uvek.'- kiselo sam se nasmešila.
'Možeš bar da mi kažeš koji bi bio tvoj odgovor da nisam uradio to što sam uradio?'- nesigurno je pitao.
'Mislim da nema smisla da se mučimo oboje Roberto.'- odmahnula sam glavom.
'Molim te, zaslužujem bar toliko.'- rekao je,a ja sam uzdahnula, te sam krenula da govorim.
'Odgovor bi bio da. Mislila sam da si se promenio,ovog puta. Sada više nije isto,nije bitno. Ni moj odgovor,niti moja osećanja prema tebi. Isplanirala sam beskonačnost,ali me je iznenadio kraj.'
'Još samo jedno pitanje,da li si osećala nešto prema meni?'
'Nemoj.'
'Molim te, želim da znam. Želim da se kajem. Želim da me to proganja.'
'Največa prevara su moje misli "Neću se zaljubiti." Stekla sam utisak da smo nekako stvoreni jedno za drugo. Da pripadam pored tebe,zato je u početku bilo teško. Napore da mi se ne sviđaš, da nikada nećemo biti par, da se neću zaljubiti..."- glas mi je na pola reći pukao,ali sam nastavila.
'Znaći zavolela si me?'
'Jeste.'- kratko sam rekla,te sam videla kako su mu se suze napunile oči.
Bez reći smo ušli u automobil.
Idemo prvo kod njega,da uzmem svoje stvari.
Ceo put smo proveli u tišini bez reći.

'Stigli ste! Kako ste se proveli?'- radosno je uzvikao ćika Nino.
'Ostaviću vas nasamo.'- rekla sam,a Roberto je klimnuo glavom.
'Šta se desilo?'- naćula sam dok sam hodala prema sobi.
Polako sam otvorila vrata i ušla unutra. Uzdahnula sam,te sam uzela prazan krofer i počela da uzimam svoje stvari.
Dok sam polako skupljala sve čula sam kako se svađaju. Verovatno je saznao za Robertovu izdaju. Tako je. Izdao me je.
Dovoljno je reći konobarica u hotelu u Parizu, noć pre odlaska. Drago mi je da se to desilo pre mog odgovora, barem nisam se nadala previše,nisam verovala u nešto lažno. Drago mi je da je to uradio sad,bolje sad nego kasnije. Bilo bi bolnije.
Otvorio mi je oči. Jednom ženskaroš- uvek ženskaroš.
Neću lagati,zavolela sam ga. Ali ko te izda jednom,izdao te je zauvek. Nije mi žao. Samo sam razočarana. Razočarana zato što sam išla glavom u zid. Zato što sam slepo poverovala njemu. Ova izdaja me je dotakla mnogo više nego što izgleda,ali neću da dozvolim da drugi vide da me boli, priznajem slomljena sam ali nisam pala. Imala sam zamišljenu ljubav u mojoj glavi, ljubav po prvi put u srcu i nož u leđa. Pogodite šta me je zabolelo najviše.
Pogledala sam prstenje na ruci.
Izvadila sam ih i ostavila na sto odmah do kreveta.
Uzela sam papirić i olovku.
"Sećanje na mene obriši."
Stavila sam ga do medu na kreveta, te sam izašla iz sobu.
Samo što sam zatvorila vrata ugledala sam njega.
'Odlaziš?'
'Da.'- kratko sam rekla,te sam ga pogledala u oči.
'Gde da potpišem?'-pitala sam ga kad sam videla da u rukama drži papir.
Dao mi je nesigurno,te sam ostavila svoj potpis.
'Na račun sam ti ostavio pare,tvoje zaslužene za dizajne.'
'Nema potrebe.'- kratko sam rekla.
'Itekako ima. To si zaslužila.'-kliknula sam glavom.
'Da te odbacim kući?'
'Ne,idem.'
'Zbogom Roberto.'-rekla sam,a suza mi je skliznula kroz obraz.

■ROBERTO POV■

Bližimo se kraju!
Kako vam se dopada?
Pozdravljam vas!
Hvala što čitate!❤