Poslednja suza za nas

Prolog

Sadašnjost

Kišovito je danas, što i ne čudi puno jer je cela godina takva. Moje stare kosti već su se navikle na stalne promene vremena koje mogu da zbune i meteorologe, ali ova godina je drugačija. Budim se svakog jutra sa manje snage nego prethodnog dana i znam da to moram prepisati svojim godinama, ove jeseni napunila sam osamdeset i šest, iskreno to je mnogo više nego što sam mislila da ću doživeti.

Uzmem prethodno skuvan čaj i sednem u njegovu fotelju koja se nalazi pored prozora i koja preti da će se raspasti svakog trenutka, ta ružna siva fotelja iz koje vire konci i koja je toliko ishabana da joj je štof tanji od moje marame je nekako postala odraz mog života, tako se i ja osećam, ishabano. Spustim lagano čaj na sto koji je često služio kao podmetač za moje noge dok sam bila mlađa.

Fotelja ima odličan pogled na prozor koji je skoro uvek otvoren, zvuci koje pravi kiša dok pada me nekako smiruju, bude u meni nostalgiju i želju za nekim davnim vremenima, vremenima kada sam bila mlada i puna planova za budućnost.

Danas, posebno danas prošlost je življa nego inače jer od danas će svaki dan biti moj lični vremeplov.

- Bako!

Zvonak glas moje unuke se rasprašio kućom poput vetra koji nosi pesak.

- Ovde sam mila – nasmešim se. Znam da ona ne vidi moj osmeh ali kada dočekate unuku koja u svemu podseća na vas uvek, ali uvek se vratite u mladost, retke su osobe koje mogu to da vam prište.

- Vidim skuvala si čaj – skida ranas i baca ga nemarno na pod.

- Jesi li mokra?

- Ne, parkirala sam se bukvalnio ispred vrata i imam kišobran – nasmešila mi se.

- Uzmi čaj.

- Hvala bako. Kako se osećaš danas? – uzela je čaj da ugreje ruke.

- Osećam se... spremnom.

- Za priču? I ja – ustala je uzbuđeno i uzela svoj ranac koji brzo otvara.

Da, obećala sam svojoj unuci priču, priču o čoveku koga sam volela više od ičega na svetu, priču o nama. I da, bila sam spremna ali za ono što sledi nakon što ispričam našu priču jer moje vreme na ovom svetu se bliži kraju a svaki kraj mora biti veličanstven da bi bio vredan sećanja.

- Kucam veoma brzo, ti samo pričaj i ništa ne brini – već je spremila svoj laptop.

- Da li želiš sve do detalja ili...

- Do detalja! Želim da znam sve, obećala si mi – podseća me na moje reči.

- Da jesam – okrenem se ka prozoru i nasmešim se.

- Klausa sam upoznala na jednom ovakom danu.

Dok je kiša padala sivi oblaci su nagoveštavali da neće uskoro otići, ali to je bilo u redu jer njihova volja da se zadrže danas samo je pojačavala moje sećanje. Skoro da sam mogla da osetim onaj trenutak kada sam zagrmela jače od svih oblaka na čoveka koji je pogoršao moj ionako loš dan. Da sam tada znala da će sva ona kiša koja je tog dana pala na nas biti količinski manja od suza koje ću proliti zbog njega, ja bih i dalje stajala na istom mestu spremna da prigrlim sve što dolazi od njega. Dobro i loše, suze i smeh, bol i sreća, život i sećanje... Život je samo jedan a ja sam srećna jer sam bila jedna od retkih osoba koja je iskusila sve što on može da pruži pa i ono što ne može da iskusi svako.

- Bako? – Maya me zove.

Okrenem se ka njoj i oteram sive oblake.

- Da krenemo sa pričom.

. . . .

Nešto novo od mene...