Poslednja suza za nas

7. SA NJIM

Prošlost

- O čemu razmišljaš? – pitam Klausa dok ležim na njegovim grudima.

- O tome kako se svetlost prelama na tvojoj kosi.

Osećam kako prstima prolazi kroz moju kosu i uživam u tome. Jutro je odavno prošlo ali nas dvoje i dalje ležimo goli i mazimo se.

- Mogla bih večno da ostanem ovde sa tobom, u krevetu. Zaglavljeni u vremenu.

- Mogao bih i ja ali ko će da zarađuje? – pita me.

Nasmejem se i podignem glavu.

- Koščat si.

Nasmešio se i poljubio me u čelo.

- Šta želiš da radimo danas? – pita me.

- Da ležimo u krevetu. Zar to ne rade nezaposleni ljudi?

- Ne baš. Da spremim doručak? – pita me.

- Seks, maženje i doručak, ti si izgleda ful paket.

- Rekao sam ti – našalio se i ustao.

- Ne želim da napustim krevet – nikad nisam bila lenja osoba ali danas želim da razmazim sebe.

- Hajde, ustaj.

Gledam u njegovo dupe koje polako nestaje iza vrata. Tamo definitivno nije koščat.

. . .

Ovaj čovek ume sa hranom, ne znam da li to dar ili praksa ali kuva bogovski. Nakon obilnog doručka išli smo u šetnju, pravu pravcatu šetnju i tako su počeli moju bezbrižni dani sa Klausom. Provodili smo dane zajedno i radili smo stvari koje ja inače ne radim. Pešačila sam, obilazila Njujork, posećivala znamenitisti, vozila se metroom i sve to sa njim, glumila sam njegovog vodiča ali on se zapravo prilično dobro snalazio.

Udahni duboko
Odmori glavu
Zatvori oči
U pravu si!
Samo lezi
Okreni se prema meni
Da li osećaš vrelinu
Na svojoj koži

Skini se!
Ugasi tu vatru!
Ne stidi se
Dobar si ti!
Dobar si ti!
Skini me!
Oh blagoslovi me, oče!
Ne pitaj zašto!
Dobar si ti!
Dobar si ti!

Pevam pesmu od Imany - Don't be so shy, a Klaus se smeje.

- Šta? Umem da pevam – branim svoje muzičko umeće.

- Ništa nisam rekao.

- Ali si se smejao.

- Od radosti, uživam u tvojim muzičkim sposobnostima.

- Zezaš me – nisam toliko glupo.

- Recimo da bi bilo bolje da se držiš marketinga. Treba da ti pronađemo lokal – podseća me.

- Znam, u poslednjih nekoliko dana smo se ulenjili. Stalno me hraniš i vodiš nekud.

- Da li ja to osećam nezadovoljstvo u tvome glasu? – hvata me za ruke i navodi da sednem u njegovo krilo.

- Ne, zapravo ovo je mnogo bolje od rada.

- Znam ali ne treba da izgubimo ciljeve u životu jer bez njih samo lutamo naokolo. Treba nam ime za tvoju firmu.

- I za tvoju.

- Moja će se zvati Sofi – rekao je jednostavno.

- Zaista?

- Ne biće Sofija.

- Ha ha, ludaku – nasmejem se i poljubim ga.

- Ne znam kako da nazovem firmu – to je istina.