Poslednja suza za nas

13. IZBOR

Sadašnjost

Maya plače dok gleda Klausov portret i isečke iz novina koje mi je otac dao. Pročitala je sve a onda obrisala suze.

- Znači ljubav tvog života je u stvari...

- Halucinacija koju je izazvao tumor u mom mozgu.

- Ali ne razumem, svi znaju da je neki Klaus čovek koga si volela, zna moja mama, znao je deka, ja...

- Moja porodica je znala da je Klaus posledica moje bolesti kao i Evan, priznala sam mu, ali za sve druge on je bio neko koga sam volela.

- Nazvala si firmu po njemu.

- Jesam, jer za mene naša ljubav je bila stvarna, osećala sam njegov zagrljaj onako kako ti osećaš moj.

- Ne želim da znam ostatak priče.

- Zašto?

- Kakva je ovo ljubavna priča? Mislila sam da ću konačno saznati nešto više o famoznom Klausu.

- I saznala si, njegovo ime je bilo Lukas Dalton i spasio mi je život, kao i mojoj porodici.

- Kako je to uopšte moguće? Fantazirala si o mrtvom čoveku.

- Da li znaš da ljudi koroste samo deset procenata svog mozga? Ko zna čemu služi preostalih devedeset posto. Postoji toliko stvari koje nisu objašnjene a mozak je definitivno jedna od njih.

- Ali moraš priznati da Klaus - Lukas ne znam, nešto se tu događa. Šta ako je bio duh? Ili njegov brat blizanac? Ne, možda njegov sin ili rođak...

- Maya veruj mi da sam prošla sve moguće teorije, istraživala sam godinama halucinacije, duhove, zagrobni život, reinkarnaciju... očajnički sam tražila neko iole razumno objašnjenje ali ga nisam pronašla.

- Šta se onda dogodilo?

- Imala sam izbor – prihvatiti ono šta kažu doktori ili nastaviti uzaludnu potragu.

- Šta si odlučila?

- Odlučila sam da volim, imala sam dečka i za mene je svaki naš zajednički trenutak bio stvaran.

- Ali nije bio.

- Ne postoji razlika između sećanja i mašte jer su ta dva stanja u tvojoj glavi, ne možeš ih dodirnuti niti ih možeš osetiti.

- Ali ovo nije ljubavna priča ovo je...

- To je priča o ljubavi, životu, sazrevanju, bolesti, o ljudima koje volimo. Ne postoji samo ljubavna priča, postoji priča koja uz ljubav sadrži i bol, sreću, tugu, odrastanje, sazrevanje... Toliko toga još moraš naučiti o životu.

- Nije fer.

- Zašto?

- Zato što je dovoljno teško naći srodnu dušu ne mora nam biti dodatno otežano da je zadržimo.

- Ali to onda ne bi bio život. Život je borba, svakodnevna i iscrpljujuća borba, ali borba koja ubire plodove, kakve plodove ćeš ubrati zaviti od toga kako si živeo.

- Kako si ti živela? Kako si preživela sve to? Mislim... umislila si jedan deo svog života.

- Volela bih da je ako lako kao što ti kažeš. Vodi ovu izmislila je nešto. Nisam izmislila ništa dušo, doživela sam, osetila i preživela. Naučila sam mnogo toga iz tog iskustva, ne odmah ali naučila sam.

- Kako si uspela?

- Umrla sam. Bila sam mrtva tri minuta.

Prošlost

Ovo je moja poslednja pesma uz koju plačem.

Ovo je poslednji put da verujem u istinu,

Da je ovo moj poslednji dan bez tebe.

Majka mi uzima slušalice nežno.

- Doktor je ovde mila – kaže mi.

Okrenem se ka doktoru Fornelu.

- Mogu li nešto da Vas pitam?

- Naravno.

- Mama možeš li da vas ostaviš na trenuitak. Molim te.

- Biću ispred.

Moja majka je izašla a doktor je seo pored mene, mislim da zna šta me muči.

- Mislim da te ne intertesuje operacija.

- Jesam li ja luda doktore? – pitam ga direktno.

- Ne Sofi, nisi luda.

- Ali ja imam te... halucinacije i volim ih. To je deo mog života koji mi se dopada, to može biti život koji ću živeti.

- Tvoje halucinacije su snažne, nimalo ne sumnjam da se razlikuju od realnosti ali na kraju dana to su samo halucinacije. Mogla bi da odustaneš od svega i nastaviš da živiš sa njima ali to neće biti dug život.

- U suštini kažete mi da moram da napravim izbor. On u vidu halucinacije ili život bez njega?

- Da.

- Ali... ne vidim ga sada.

- Zato što primaš terapiju koja utiče na tvoj tumor. U sištini vrlo je jednostavno, dok si pod terapijom ne haluciniraš kada nisi tvoj tumor ti daje stvarnost koju želiš.

- To zvuči tako hladno.

- Znam ali moraš da shavatiš da ti nisi moj prvi pacijent sa ovakvim problemom.

- Shvatam ja to ali vi ne shvatate da mene boli duša. Osećam se kao da ga ponovo ostavljam, kao da on ponovo umire a ja samo sedim ovde čekajući neko čudo koje će spasiti moju dušu. Za mene je sve bilo stvarno doktore, od prvog pogleda pa do proklete romantične večere. Toliko me boli da fizički ne mogu da dišem, imam osećaj da nestajem.

Stegnuo je moju ruku a ja sam obrisala za nju.

- Shvatam, haluciniram ali ove suze su stvarne, i bole.

- Onda pusti poslednju suzu za njega i operiši se. Nakon operacije biće sve drugačije.

- Ako preživim.

- Daću sve od sebe da preživiš, za ostalo ne mogu da garantujem.

- Hvala Vam što ste uvek bili iskreni prema meni.

- To je moja dužnost. Da li želiš operaciju?

- Da – ako ne umrem, zaboraviću. U oba slučaja sam na konju.

. . .

Moja majka plače, moja sestra takođe, moj otac i brat glume da su čvrsti a moja snaja krije suze. Moja porodica je ovde, bodre me, ljube, obećavaju život rade sve ono što misle da mi je potrebno ali oni nemaju pojma o tome šta ja želim. Želim oproštaj sa njim, želim život sa njim , želim nemoguće a kako to ne mgu da imam želim da zaboravim ili da ga sretnem negde. Ko zna, možda postoji nešto više od ništavila posle smrti, možda ga negde ponovo sretnem.

Smejem se dok mi sestra govori da brojim udazad počevši od deset jer sve što vidim je njegov blesavi osmeh koji me mami, nisam se predomišljala već sam odmah pružila ruke ka njemu.

Ako je ovo smrt veselim joj se.