Poslednja suza za nas

11. VERA

Prošlost

- Želite da me operišete sutra? – gledam u doktora Fornela zbunjeno.

- Sofi, ne možemo više da čekamo.

- Ali ja nisam spremna, i Klasus nije ovde, ja...

- Ko je Klaus?

- Moj dečko, ja...

- Sofi? – tata me hvata za ruku.

- Doktor kaže da ne možemo da čekamo, od kad si prestala da primaš hemoterapiju tumor je počeo da raste – objašnjava mi kao detetu.

- Razumela sam ali...

- Ovo brzinom tumor će te ubiti za mesec dana, žao mi je ali vreme nije na tvojoj strani.

Izdahnem i spustim ruku na srce.

- U redu, spremite me za operaciju – obećala sam da ću se operisati.

. . .

Sestre se vrte oko mene, doktori takođe, bodu me, pripremaju, razgovaraju sa mnom... čine sve za moj život a ništa za moju dušu. Nisam videla nikog od mojih od kada su me stavili u ovu sobu, ni Klaus nije došao, sve to me čini nervoznom.

Kada sam napokon ugledala roditelje, odahnula sam, za njima su ušli i moj brat i sestra a ja sam zapravo želela da vidim njega.

- Nema nikog u hodniku – moja sestra je primetila da stalno gledam ka vratima.

- Ne znam gde je Klaus do sada, rekao je da će doći.

- Ko je on? – moj brat pita.

- Moj dečko, mislila sam da vas upoznam ali on još uvek nije došao.

Moj brat se namrštio ali nije ništa prokomentarisao.

- Obećao je da će doći.

- Mila, mi smo ovde – mama je sela na krevet.

- Znam – nasmešim joj se.

- Ne znam šta bih bez vas ljudi i ako ovo ne uspe...

- Ne govori to! – Ana me prekida.

- Ako umrem sastavila sam testament tako da ćete naslediti sve što imam osim bakine fotelje, nju želim da date Klausu.

- Sofi...

- Tata obećaj mi, ovo mi je važno.

Klimnuo je glavom ali nije mi obećao.

- A ukoliko nekim čudom preživim i zaboravim na sve vas... želim da znate da vas volim, vi ste najbolja porodica na svetu i žao mi je što nisam provodila više vremena sa vama – obrišem suzu koja je potekla bez moje dozvole.

- A ako sve bude u redu isprašiću ti tur kao petogodišnjem detetu – brat mi preti.

- Ako sve bude u redu obećavam da ću biti bolja sestra – kažem iskreno.

Mama plače, moja sestra plače, moj brat plače, moj otac plače.

- Molim vas nemojte da plačete – povisim malo ton.

- Idite kući, odmorite si i vidimo se sutra.

- Ne, ostajemo ovde – mama odbija.

- Mama pogledaj me – kažem joj ali ona me ne sluša.

- Mama.

Videti majku kako plače bolno je svakom detetu, znati da plače zbog njega predstavlja samo jedno – krivicu.