Poslednja suza za nas

12. ISTINA

Sedim u dnevnom boravku mojih roditelja i govorim Leonu, crtaču kojeg je tata pronašao, sve pojedinosti Klausovog lica.

Zapamtila sam svaku njegovu boru, oblik njegovih očiju, liniju njegovog nosa, oblik njegovih usana, i dalje osećam njegov miris samo je potrebno da sklopim oči...

- Je li ovo on? – Leon mi daje crtež.

- O moj Bože! – stavim ruku na usta.

- To je on – umalo nisam zaplakala koliko verno je naslikan.

- Tata, mama! Idemo u policiju – ustanem veselo. Osećam nadu u grudima, osećam nešto drugo osim bola. Napokon. Pronaći ću ga, samo se nadam da je dobro.

Mama je ispratila Leona a tata je i dalje ljuto gledao u mene.

- Tata ovo je Klaus – pružim mu papir sa likom čoveka koga želim da upoznam sa ocem.

Tata je uzeo sliku i odjednom prebledeo. Povukao se unazad pa pogledao u mene sa nevericom, sa iznenađenjem, sa još nečim.

- Tata... – krenem ka njemu.

- Džejmse? – mama je krenula ka tati zabrinuto a on joj se samo dao papir.

- Ovo je Klaus – rekao je i seo na fotelju.

- Ha! – mama je prekrila usta rukom pa pogledala u tatu, ponovo u sliku pa u mene a onda sam videla sažaljenje u njenim očima i ne samo to već i tugu, možda i bol.

- Šta vam je? – pitam ih zabrinuto.

Tata je prošao obema rukama kroz sedu kosu a mama je počela da plače.

- Mama! Tata! – uzmem papir sa Klausovim likom.

- Ti ga viđaš? – tata je pitao ali jedva.

- On je moj dečko, naravno da ga viđam.

- Njegovo ime je Lukas, Lukas Dalton.

- Poznajete ga? – obradujem se od srca. Pronaći ću ga.

- Da, poznajemo – mama je potvrdila.

- Ovo je čudo – nasmejem se.

Tata ustaje i hvata mamu za ruku ali na kratko.

- Sofi želim nešto da ti pokažem.

- U redu – krenem zbunjeno za roditeljima.

Ušli smo u njihovu spavaću sobu i tata je otključao sef koji moji roditelji imaju.

Izvukao je neke novine, bolje rečeno isečke iz novina i seo na krevet.

- Sedi dušo – rekao mi je blago.

Sednem i tata mi pruži neke stare novine i prepoznam Klausa.

- Ovo je Klaus, čak nosi i one sive bermude – nasmejem se.

- Njegovo ime je bilo Lukas.

- Bilo? – podignem glavu i namrštim se.

Tata je stavio ruke preko novina i pogledao me u oči.

- Pre dvadeset i pet godina, kada si ti imala pet, tvoj brat osam a najmlađa sestra godinu dana, tvoja mama i ja smo želeli da vas vodimo u zoološki vrt. Bilo je lepo vreme kada smo krenuli ali bila je gužva u saobraćaju i vreme se promenilo, počela je da pada kiša... – progutao je knedlu dok je mama tiho plakala.

- Kada kiša pada kolovoz je klizav, sećam se da sam hteo da preteknem auto koji je bio ispred mene, prestojio sam se u traku za preticanje... samo što sam izašao kada se auto iz drugog smera odjednom pojavio ispred mene i... udario u nas. Svi smo proklizali, on nije mogao da zaustavi auto a ja nisam mogao da se izvučem... – pogled mu je postao mračan.