Poslednja suza za nas

9. BOL

Prošlost

Moja majka, moj otac, moja mlađa sestra Ana i moj stariji brat Majk su u mojoj dnevnoj sobi. Istražili su sve neurohiruge, sve onkologe, ondeli snimke najboljima od njih i dobili potpuno isti odgovor. Ja umirem i da me ne bi tumor ubio treba da krenem na agresivnu hemoterapiju.

Oni se svađaju, prepiru, kombinuju svoj posao i obaveze da bi mi se našli pri ruci a ja sedim u bakinoj sivoj fotelji i gledam kroz prozor. Jesen je ove godine posebno tužna. Čudno je kako nisam ranije razmišljala puno o vremenu ali od kada je Klaus seo u ovu fotelju i prokomentarisao vreme napolju ja samo o njemu razmišljam. Ova fotelja me asocira na njega, i kišu. Nedostaje mi njegov blesavi osmeh što je glupo jer ja umirem. Umirem a razmišljam samo o njemu, kako sam ga povredila i odbacila. Izbacila sam iz svog života muškarca koji me je činio srećnom.

Kiša je označila početak moje terapije i moj život je postao tmuran. Tata bi me ujutru vodio da primim terapiju i vraćao me kući a onda mi je mama ostatak dana držala glavu iznad wc špolje dok sam povraćala. Moj brat je takođe išao sa mnom a moja sestra se praktično vratila u kuću naših roditelja da bi pomogla mami sa mnom. Toliko me je nekad bolelo da nisam mogla ni da hodam, bockali su me kao da sam jastuče za igle, bodrili me kao da ja ne znam šta preživljavam, predlagali grupne podrške ali sve to je bilo grozno. Bilo je bolno, odvratno i mrzela sam svaki sekund toga ali gurala sam zbog onih koji se bore za mene. Naučila sam da ne živimo za sebe već za one koji nas vole.

Fizički sam bila iscrpljena a uznutra prazna. Nisam verovala da ću preživeti i preispitivala sam svoj život iznova i iznova. Radila sam sve samo da ne mislim na njega ali nije bilo dovoljno. Utkala sam svaki trenutak provedem sa njim u svoje srce i svoj mozak i zaklela se milion puta da ću ga pronaći ako ovo preživim.

. . .

Nakon puno lekova i hemoterapije moje mučenje je bilo završeno. Danas sam došla sa ocem i bratom na snimanje i čekali smo doktorku Mišel. Iznenadila sam se kada je ušla sa doktorm Fornelom ali sam ćutala.

- Zdravo Sofi. Kako se osećaš danas? – pita me.

- Nema terapije i osećam se odlično – to je bila istina.

- Žao mi je što moram ovo da ti kažem ali terapija nije smanjila tumor – rekla je sa žaljenjem.

- Znači sve je bilo uzalud? – pita me moj brat.

Mučili su me uzalud? Trpela sam bolove uzalud?

- Morate da razumete da mi radimo sve što je u našoj moći, ova terapija ima uspešnost kod dvadeset posto pacijenata ti su bila u onih osamdeset. Žao mi je.

- I šta sad? – pita otac.

- Imaš dva izbora – doktor Fornel je pogledao u mene.

- Prvi je da odeš kući i proživiš ostatak života onako kako želiš a drugi je operacije.

- Koliko mi je ostalo? – pitam ga.

- Šest meseci, u najboljem slučaju.

- Šest – ponovim tiho. To nije dovoljno.

- Predlažem ti da uzmeš par dana da odlučiš ali ukoliko želiš da se operišeš to mora biti u naredne dve nedelje, ne možemo čekati dugo.

- Šta biste vi uradili na mom mestu?

- Ja bih se operisao. Znam da je šansa da sve ovo preživiš mala ali ona postoji, ti treba da odlučiš da li želiš da rizikuješ svoje sećanje da bi živela.

- Ali postoji šansa da sve bude u redu? – moj brat ga pita.

- Da ali ja se ne bih uzdao u to.

- Hvala vam – ustanem.

- Dajte mi par dana da donesem odluku.

- Naravno.

- Prijatno.

. . .

- Tata vozi me kući - kažem mu.

- Ne! Još uvek si slaba – odbio je.

- Tata pogledaj me – kažem mu aon se ne obazire.

- Zaustavi auto i pogledaj me – ponovim.

Tata se skloniuo sa puta i zaustavio auto.

- Treba mi ovo, želim da budem sama, da razmislim.

- Ali ja ne želim! Ti si moje dete i ne želim da te pustim! – besno je udario u volan.

Moj brat je uzašao iz automobila a tata je izašao za njim. Nalaze se na suprotnim stranama a ja počinjem da plačem. Saberem se i izađem napolje.

- Ovo je moj život i sama ću doneti odluku da li želim da se operišem ili ne.

- Moraš da se operišeš – brat me ubeđuje.

- Molim te Majka... moram da budem sama.

- Slaba si i...

- Bato! – viknem.

- Umorna sam – kažem jednostavno.

- Treapija je bila bolna i neuspešna, vi ste umorni jer dežurate oko mene kao medicinske sestre. Molim te, moram da razmislim sama, bez vas.

Majk me grli a otac nas grli oboje.

. . .

Protiv svoje volje tata je me doveo mojoj kući, kući moje bake. Presvučem se sama i nazovem advokata kome naredim da prepiše moju kuću, automobil i ušteđevinu koju imam mojoj porodici. Tumor će me ubiti onako ili ovako ali đelim da sredim račune pred sam kraj. Udahnem duboko jer ne mogu da sredim jedan račun. Klaus. Povredila sam ga i ne znam kako to da ispravim jer nakon ove terapije shvatila sam da ne želim da budem žena koja je odbacila ljubav.

Skuvala sam sebi čaj i sela u bakinu fotelju. Pogledam kroz prozor, naravno kiša lije ali vidimm nešto napolju, nekog. Ostavim čaj i ustanem polako. Obrišem prozor rukom i ugledam mušku siluetu na kiši. Znala sam ko je kada sam shvatila da nosi bermude.

Spustim ruku na srci nasmejem se.

Nek ide dođavola i kiša i prokleti tumor istrčim napolje kao da me đavoli gone.

- Klause! – viknem i i zastanem. Kiša me je odmah smočila. On je ćutao, stajao je mirno i gledao u mom pravcu dok je kiša lila i po njemu.

Krenem odvažno stežući pesnice i ovaj put se zaustavim ta korak od njega.

Evo ja, prelep u svojoj mističnosti, čudan u odeći i miran uprkos svemu, a onda mi je dao znak – nasmešio mi se.

- Volim te! – viknem.

- Volim te čudni čoveče – ponovim i nasmejem se.

- Znam – progovorio je i bez razmišljanja se bacim u njegovo naručje.

Stegnem ga kao da ga grlim poslednji put, plačem jer se nadam da je ovo poslednja suza koju ću pustiti za njega, volim ga i želim da to zna ceo svet.

- Pleši sa mnom – šapnuo mi je.

- Sa zadovoljstvom.

Pre tri meseca ovo mi je bilo nezamislivo ali danas plesanje na kiši sa čovekom koga volim dok umirem je moje najveće zadovljstvo.

Prošlost

- Plačeš – prekinem priču.

- Izvini bako ali ne mogu da se suzdržim – obrisala je suze.

- Ovde ste plesali? – ustala je i pogledala kroz prozor.

- Da, tamo smo plesali – nasmejem se.

- Gde ja da nađem takvog tipa?

- Bojim se da ti tu ne mogu pomoći jer Klaus je bio samo jedan.

- Praviš se važna.

- Samo malo.

- I šta je dalje bilo? Želim da znam hajde, izgaram.

- Dobro, samo se smiri.