Poslednja suza za nas

14. OPROŠTAJ

Prošlost

Okrećem se i shvatam da sam u svojoj kući, u predsoblju. Stojim na nogama, ništa me ne boli i čujem kako kiša pada napolju. Mora da je otvoren prozor u dnevnoj sobi. Krenem ka dnevnoj sobi ali čim kročim u nju zaledim se.

- Klause – izgovorim njegovo ime ne verujući u ono što vidim. Čovek koga volim sedi u sivoj fotelji moje bake pored prozora, pije čaj i sluša kako pada kiša.

- Samo Sofi – nasmešio mi se i spustio šolju na sto.

Naslonim se na zid i jednostavno odgovorim osmehom na njegov osmeh.

- Poslednje čega se sećam je moj odlazak na operaciju i brojanje unazad, nisam se porbudila u bolnici već u mojoj kući i gledam u tebe. Mrtava sam zar ne? – zaključim logično.

On je ustao iz fotelje i krenuo ka meni, smrt nikad nije izgledala lepše.

Ispružim ruke, dodirnem ga i gladno ga poljubim. Da, to je taj osećaj i ovo definitivno nije halucinacija.

- Sofi...

- Ššš...- stavim prst na njegove usne.

- Vodi me u spavaću sobu.

. . .

- Dopada mi se doktor Fornel ali on nema pojma o halucinacijama – kažem nakon vođenja ljubavi.

- A ja očigledno nemam pojma o životu nakon smrti.

- Dopada ti se ovde? – pita me Klaus.

- Da.

- Sa mnom?

- Samo sa tobom – poljubim ga.

- Kakvo je ovo mesto? Ne razumem baš i imam toliko pitanja koja mi se sada čine nevažnim.

- Voleo bih da ti odgovorim na sva pitanja ali nemaš dovoljno vremena.

- Ja?

- Da, ti.

- Ne razumem.

- Ja se nalazim u tvojoj glavi i ostaću ovde dok ne izvade tvoj tumor.

- Ali ja sam mrtva – zbunjena sam.

- I jesi i nisi.

- Ništa te ne razumem.

- Ovde sam jer želiš da ti kažem da ne odustaješ od života.

- Ja želim? Ne, ja želim tebe.

- Znam ali isto tako želiš ponovo da vidiš roditelje, brata, sestru, da otvoriš svoju firmu... imaš tako puno planova.

- Da ali sada sam ovde i želim da ostanem da tobom – tvrdim.

- Želiš da se oprostiš od mene.

- Ostavljaš me? – naljutim se.

- Nikad te nisam ostavio, ni onog dana pre dvadeset godina ni danas – stavio je ruku na moje lice.

- Rođena si da živiš Sofi, ima još toliko toga što treba da naučiš. Kuvanje, pravljanje kolača, kako da šetaš bez zvocanja, da pravilno koristiš metro, da ceniš umetnost, provodiš više vremena sa porodicom, da se udaš, rodiš decu, dobiješ unuku koja će ličiti na tebe, da umreš u toploj fotelji dok napolju pada kiša...

- Zašto mi sve ovo govoriš? Želim da ostanem ovde, sa tobom – uhvatim njegovu glavu svojim rukama da ga uverim u istinitost svojih reči.