Poslednja suza za nas

4. OSMEH

Prošlost

- Mislim da moramo da smislimo ime za tvoju firmu – Klaus mi kaže dok šetamo, ja manje vesela a on sa osmehom i rukama u džepovina sivih bermuda.

- Ime nije bitno, postoje preče stvari.

- Ime je veoma bitno, ono odražava ličnost, treba da bude snažno, jako, obećavajuće, da privlači, mami i prosto sija.

- Sijaš ti za sve pare – kažem sebi u bradu

- Znam da si rekla nešto loše.

- Sad si i vidovit?

- Jedno vreme sam mislio da jesam – okrenuo se ka meni.

- Molim te! Nemoj mi reći da veruješ i u to – zakolutam očima.

- Ne veruješ mi?

- Jesi li me upoznao?

- U redu – stao je i zažmurio.

- Šta to radiš?

- Tvoj lokal je u ovom pravcu – pokazao je rukom levo od nas.

Okrenem se i ugledam lokal koji se izdaje.

- Ima natpis na kome piše „Izdajem lokal", osim toga ti si nas doveo ovde.

- I smislio sam ime za tvoju firmu.

- Jedva čekam da čujem koje – krenuli smo da pređemo ulicu.

- Sofija.

- Sofija? Ne – odbijem.

- Zašto da ne?

- Zato što će svi misliti da sam dala ime po sebi.

- Smisliću još neko.

- Molim te nemoj, hajde da pogledamo ovaj lokal.

- Meni se sviđa - rekao je odmah.

- Zašto?

- Kafa, pekara, restoran, brza hrana, market... ima sve.

- Imteresuje me kakav je unutra – stavim ruku na staklo da pokušam nešto da vidim. Čini se sređeno.

- Zapisaću broj telefona da pozovem lika – ukucam broj optimistično jer mi se možda dopada lokal.

- Klause? – okrenem se oko sebe.

- Ma gde je taj lik?

- Ovde sam.

Ugledam ga na srugoj strani ulice. Kunem se on je kao dete.

- Šta radiš tamo?

- Imam sjajnu ideju.

- Mislim da treba da idemo kući, naoblačilo se.

- Nisi od šećera pa da se istopiš, hajde – mahnuo je rukom.

Odustanem i pređem ulicu. Ko zna gde će me sad ludak odvesti.

. . .

Nakon kratke šetnje uhvatili smo autobus i to ne običan već onaj sa otvorenim krovom kao svi turisti.

- Ovo je glupo, pašće kiša.

- Ovo je čudo, ti i ja smo sami ovde.

Okrenem se i skontam da su putnici sišli dole, pa naravno kad znaju da će uskoro početi da pada kiša.