~Nekoliko sati kasnije~
Budim se i ugledam da sam u bolnickom krevetu.Beli zidovi,beli kreveti,miris hemikalija,lekova.
Muka mi je.
Posezem rukom do glave i ugledam iglu ubodenu kroz koju ide infuzija.Krenem da skinem ali me njen glas prekida.
"Sta radis to?!"
Prilazi mi i udara mi saku kojom sam hteo da skinem tok infuzije.
"Skidam ovo sranje i odlazim,sta drugo?"- govorim joj mrtav ozbiljan.
"Ne ides ti nigde.Treba da se odmaras i kasnije da das izjavu."
"I ranije sam ti rekao da ti ovaj posao policajke ne ide,zar ne?"
"Kao da me zanima tvoje misljenje.I moras da me slusas jer sam ja ovde visa vlast za razliku od tebe."
"Znas sta? Odjebi!"- nervira me.Naglo skidam to sa ruke i ustajem iz kreveta.
Osetim njenu ruku kako hvata moju i hladan metal kako se obavija oko moje ruke.
"Sta mislis da radis?!"
"Zadrzavam te."
"Tako sto si spojila moju i tvoju ruku lisicama?Ti si poludela.Skidaj."
"Skinucu kad se budes normalno ponasao."
"Ko si ti?? Sta si tako zapela za mene?Ne mesaj mi se toliko u zivotu i ne govori mi sta da radim! Jel ti mama i tata nisu posvecivali dovoljno paznje pa je trazis od mene? Nerviras me.Odjebi vise!"
Ufff.Zasto sam se istresao na nju.Polako smirivam disanje i pogledam je.Vidim joj suzu kako joj se spusta niz obraz koja ubrzo nestaje potezom njene ruke.
"Izvini.Radi sta hoces."
Skida iznervirano lisice i osmehne mi se.Ah taj lazni,pun bola osmeh.
Osmeh i njena ruka koja pokazuje na vrata da odem.
Obavijem joj struk jednom rukom i povlacim je.Tela nam se sudaraju grudi o grudi i pogledi nam se sretnu.
"Izvini ti..."- poljubim je nezno u obraz i odlazim iz sobe.
Ostavljam je samu u sobi.
Prvi put sam bio ovoliko nezan prema nekome.Poljubac u obraz pa izvini! Izvini?!
