Moje sve Završena

Prvo poglavlje

Anja
Šta je ostalo od nas?! 
Ništa.
Jedno veliko ništa!
Najzad shvatam, mada ništa ne razumem, a bogami trebalo mi je.
Ne znam po koji put , prestala sam odavno da brojim, raspadam se pred tobom na sitne deliće, nemo tražeći zagrljaj, bilo šta.
Pogledaj u mene ali onako stvarno kao da me vidiš, zaviri u moje srce, šapni mi nežno bar jednu  reč,  lepo i milo kao što  si umeo… nekada... Ponekad ali samo ponekad stegni mi ruku, reci mi da me razumeš, uteši me… Nemoj samo da me kritikuješ i osuđuješ kao da sam najgora na svetu.
Jesam li?
Znam ne mogu ti ništa,čak i ne želim,vezana sam za tebe nevidljivim lancima,zarobljena sam  u ovom nazovi braku sa neizvesnim krajem.   Rado bih pobegla da imam hrabrosti, ali nemam… 
Još uvek…
Volela sam  te i   još te volim  tiho i nečujno. Bio si moja prva ljubav iskrena i čista.
Sećaš li se?
Teško je živeti u saznanju da je veza koja bi trebalo da bude za ceo život, u stvari veza  u kojoj čezneš i vapiš za ljubavlju ,veza u kojoj nisi dovoljno   voljen, srećan…
Boli, svaki put isto zaboli, koliko god se trudila ne mogu da se priviknem, koliko god se ubeđujem da me ne dotiče i da mi nije važno svaki jebeni put isto zaboli. Vremenom sam prihvatila, nije da sam imala drugog izbora,  jedina osoba koju si iskreno volio i voliš si ti.
Tužno ali istinito.
Sama sam kriva ,sve sam upropastila ,napravila sam glupu početničku grešku, verovala sam, kao i svaka uboga žena, nadala sam se da te baš ja,moja ljubav može promeniti.
Jebi ga, nisam bila u pravu.
Ne možeš da promeniš nekoga ko ne želi da se menja,nekoga kome je lepo i udobno u svojoj koži.
Niti možeš  da ga naučiš kako da voli još nekog sem  sebe. Vremenom ne postaje bolji,već samo gori.
Probala sam i zaista ne možeš.
Pala sam na tužnu priču o malom dečaku koga niko nikada nije voleo.
Na priču o hladnim i bezosećajnim roditeljima,
bez sluha i razumevanja za svoje jedino dete.
A kako sam ja na kraju postala super heroj te priče nije mi jasno i neću se prežaliti???
-" Anja, ti si moj život, moja ljubav, mene niko  ne voli, ni majka ni otac, niko me ne razume,  …samo ti… "
Da,samo ja….
Žalio se on tako meni….  često.
Eee dragi moj, zato sam ja tu, da ti sve nadoknadim i pažnju i mažnju, jebo mi pas mater osetljivu.
A onda nekoliko godina kasnije,počinjem da shvatam…
Ne ubiju čoveka  krupne i važne stvari, koliko ga
dotuku i unište  sitnice, one svakodnevne i bezazlene,  ostave te bez reakcije, očajnog i slomljenog ,da ne znaš ni gde si pošao ni kuda si došao.
Tako se ja osećam već duže vreme, ubija me ovo ludilo u kome sam se našla ,a ne znam ni kako ni kuda da krenem.
Pratim Doru do vrata, ide kod najboljeg druga na rođendan. Srećna je i uzbuđena, obukla je svoju omiljenu haljinu roze boje.
" Ćao Dora, lepo se provedi ", ljubim je u obraz .
" Pozvoni čika Igoru , ići ćeš sa njim autom kod Marka! "
" Hoću,ćao mama! "Maše mi veselo i odlazi.
Nije dugo prošlo, neko mi zvoni na interfon.
" Ko je"? javim se
" Mama,mama nema čika Igora, zvonila sam,šta ću sada. "
" Ne brini dušo, tu je on negde, idi zvoni opet, a mama će ga pozvati na telefon. "
" Dobro, mami ćao! "
Zovem Igora ali se ne javlja, verovatno nešto radi.
Izlazim na terasu  , da proverim da li je Dora u međuvremenu ušla u zgradu, naginjem se preko ograde i pogledam prema susednom ulazu ali ne mogu da je vidim.
Vidim samo Leona kako izlazi iz kola stiže sa klinike, gleda u tom trenutku u mom pravcu mašem mu i dovikujem.
" Pogledaj molim te da li je Dora još uvek pred ulazom? "
" Ko,zašto ,šta pričaš? "seva besno i odmahuje glavom
" Samo pogledaj, zvala sam Igora na mobilni ,ne javlja se!" dovikujem mu sa terase
" Ja tebe ništa ne razumem!"
" Zašto bi gledao?  Evo idem", odbrusi mi   arogantno "Evo idem, samo mi reci šta da radim! "
" Vidi molim te  da li je Dora  pred ulazom". Ponovim najmirnije što mogu. " Objasniti ću ti kada dođeš. "
Zašto samo ne može  da me posluša, da učini ono što ga molim bez pitanja i potpitanja.
Čujem ga još sa vrata kako besni i viče.
" Anja ja tebe ženo uopšte ne razumem, šta ti hoćeš od mene, dovikuješ mi nešto da vidim, umoran sam, vruće mi ,ne znam šta želiš od mene. "
" Leo samo sam mislila da "….
" Zaboga, ona je mislila "! Sarkastično mrmlja, seda u fotelju i namrgođeno me gleda.
" Draga ti da si mislila i mogla nešto da uradiš sama ti bi do sada uradila, ovako me samo smaraš i nerviraš. "
" Dobro, slušam …šta je moja draga u stvari htela ?"pita me podrugljivo.
" Slušaj,malopre me je zvala Markova mama i rekla da Doru odmah pošaljem kod Igora gore u stan jer će je on povesti na žurku kod Marka. Rođendan organizuju  kod bake i deke ukoliko si zaboravio. Međutim Dora mu je zvonila i zvonila ali joj nije otvorio vrata. Nije dete znalo da li da čeka ispred ili da se vrati kući. Onda sam ga ja zvala na telefon, a on mi se nije javio."
   Uzdišem bolno i iznervirano,upala sam opet u čarobni krug pravdanja a nije mi jasno zbog čega.
" I zato" , pritiskam prstima slepoočnice jer mi glava bolno pulsira  ," sam htela  da samo proveriš da li je ušla u zgradu. "
Konačno završavam,a usput  mu jebem sve po spisku i oca i majku jer pravi debila od mene i od jedne jednostavne stvari napravi komplikaciju gde je nema. Bolje da sam uzela Maksa za ruku i sišla sa petog sprata i sama proverila gde je Igor,a ne ovako gubila vreme i živce sa Leonom.
Lora i Igor su naše komšije ,često pijemo kafu zajedno, a Marko je njihov sin i Dorin najbolji drug, nerazdvojni su još od vrtića. Ovaj vikend je Marku rođendan ,a žurka je kod njegovih bake i deke u vikendici. Dogovor je bio da Marko i Dora idu zajedno ali je Marko morao otići ranije pa zato Doru vozi Igor na žurku.
Moj dragi suprug je po starom dobrom običaju nastavio da drami i pravi budalu od mene, a ja iskreno nemam pojma gde  sam pogrešila, ni šta sam opet uradila da ga baš toliko razbesnim.
Znam samo da se osećam mnogo loše, svega mi je preko glave.
Nekoliko sati kasnije

  Maks i ja sedimo ispred zgrade, on jede kremić iz Kinder Joy-a i igra se,ja držim one kutijice od kinder jaja i igračke,čekam da pojede pa da idemo u šetnju. Vidim da skuplja nožice, od skoro smo skinuli pelenu pa se često desi da se upiški ako ga na vreme ne upozorim. Ustajem sa namerom da mu pomognem da se svuče kada iznenada poče da duva neki vetrić,a meni su pune ruke. Brzo razmišljam. Odleteće mi kutijice ako ih spustim  na zemlju, a daleko mi je kontejner da ih prvo bacim. Ne može Maks toliko da čeka. Ugledam Leona  koji upravo izlazi iz zgrade, prilazi nam i usput razgovara sa nekim na telefon.
" Da,da slobodan sam taj vikend. Može. Jeste, bio sam malopre sa koleginicom i njenim društvom na kafi."
Pružam mu brzo one kutijice, a u isto vreme pitam Maksa.
" Hoćeš li da piškiš? "
" Evo ti pridrži !" šapućem da ga ne ometam, gleda me začuđeno i  zbunjeno,nemam vremena da mu objašnjavam.
Pozovem opet Maksa i krenem prema njemu,a
Maksi  cupka  nestrpljivo, ne zna još uvek sam da svuče šorc.
" Dobro, dobro,hajde čujemo se kasnije". završi razgovor
" Šta je sad opet ?" upita me.
Pogledam ga zbunjeno zašto li je opet toliko ljut?
" Dođi,ljubavi da ti mama pomogne, evo sad je dobro," svučem mu šorc da može da piški.
" Bravo Maks, tako rade veliki dečaci. "
Gleda me milo i ponosno, ljubav moja dobra.
" Anja šta je sa tobom?  Koji ti je vrag? Guraš mi one ljuske od jajeta, a ja pričam sa čovekom. Ne mogu da te razumem. Šta ti to znači? Evo morao sam da prekinem razgovor,a dogovaramo se oko sledećeg vikenda. Šta sad da radim sa ovim?"
Zuri besno u kutije i papiriće.
" Pa baci ih jebo te u kantu ",iznervirano odbrusim , " I kakve odluke? "pitam ne mogu da galamim, ispred zgrade smo,
" Samo sam ti dala da pridržiš otpatke da mi se ne razlete svuda okolo.Vidiš kako se razduvalo, nisam ti dala otrov!" " " Morala sam da pomognem Maksu, znaš da može da se upiški ako ga na vreme ne svučem. "
Kuva u meni, hoće para da mi krene na uši ali se suzdržavam. Prezirem ovo ispiranje mozga. Prezirem što se pravdam, što se osećam loše, kao da sam kriva.
" Ne razumem ja tebe, majke mi moje, šta ti radiš. "
Gunđa i diskutuje sam sa sobom,ne mogu više ni da ga slušam.
" Hajde Maks idemo u  šetnju !"reče  besno i ode sa detetom.
Ostanem ko gluva kuja da stojim i gledam začuđeno za njima.
  Da li je moguće da mi čovek toliko ne veruje, pa pružila sam ti nešto,uzmi u ruku ,vodim ja monolog u sebi,svađam se, neću te ubiti .
Kako se toliko ne razumemo,zašto me tretira kao najgori ološ opasan   po njega i okolinu. Osećam se poniženo, bezvredno, kao da sam toliko nesposobna da ništa ne mogu da uradim kako valja. Valjda je normalno kada  sa nekim  živiš tolike godine  možeš  prećutno da se razumeš. On meni da kaže skoči , ja bih skočila pa onda pitala zašto,toliko mu verujem.
Ako neko ima razlog da bude nepoverljiv, sumnjičav, onda sam to ja.
Ne zaslužujem takvo ponašanje,to mora da se promeni. A kako još uvek nisam sigurna.
Nažalost razvod braka ne dolazi u obzir još uvek…