Moje sve Završena

Osmo poglavlje

Fruška gora

Vikendica je udaljena sat vremena od Beograda.
Leon nas naravno vozi, vrlo retko mi prepušta volan, kao i u svemu ne veruje mi dovoljno.

Koja ironija, on ne veruje meni.

Svako je u svojim mislima. Kao i uvek uživam u pogledu, zelenilo je svuda okolo pruža mi mir za kojim toliko čeznem.

Moja deca obožavaju Frušku goru ,vodila sam ih nekoliko puta na jednodnevne izlete. Zadnji put su bili oduševljeni mestom Tepsija ili Bobelikova livada, ravna travnata površina okružena sa svih strana šumom, i zaista liči na tepsiju. Idealno mesto baš za piknike. Poneli smo korpu punu hrane, lopte, rekete za badminton, deca su uživala, čist vazduh, tišina, bilo nam je prelepo.

Kako mi je Ljilja napisala vikendica je udaljena nekih 10 km od Popovičkog jezera, jedva čekam da stignem.
Vreme je veoma toplo, ima nekih tridesetak stepeni,unapred se radujem kupanju u bazenu.

Uključen nam je navigacioni sistem koji nas obaveštava da se uskoro približavamo željenoj lokaciji.
Leon postaje vidno nervozan, ne znam šta je tačno uzrok? Možda telefon koji neprestano vibrira i svetli iz džepa. Iako je isključio ton, i dalje privlači pažnju.

E moj Leo zašto smo tako nisko pali?

Šta nam se zaboga desilo?

Ne mogu ,a da se ne zapitam po milioniti put do sada.

Trgnem se i prisilno stopiram misli o našoj propasti.

Ne zanima me. Ovaj vikend nije posvećen našim ličnim problemima.

I  što se mene tiče ,može slobodno da se okrene i vrati nazad u Beograd. Ionako ne mogu da ga podnesem. Dostigla sam tačku vrenja i mogu vrlo lako eksplodiram.

" Evo nas!" Progovori posle tačno sat vremena zloslutno tišine.

" Jesi li dobro?"

Namerno ga pitam. U stvari me uopšte ne zanima.

" Jesam. Mali problemi na poslu, ali neću da te opterećujem sada."

" Uživaj sa drugaricom! "

" Hvala!"

Hladnokrvno kažem bez suvišnih pitanja! Bože ,tako je pažljiv, prosto me je strah.

" Izađi ti slobodno ja ću da se parkiram i ponesem kofere. "

Parkirao je auto ispred masivne drvene ograde sa prelepom kapijom od kovanog gvožđa u čijoj pozadini se nazire niz gusto raspoređenih četinara.

Nestrpljivo pozvonim i sačekam da mi neko otvori.
Nisam dugo čekala, kada se na vratima kapije pojavi nasmejano i dobro poznato lice.

"Anjice stigli ste!" Pozdravimo  se kako dolikuje tri puta u obraz.

" Dobro nam došli! "

" Hvala Marko,bolje vas našli, čestitam ti!"
" Mnogo sam srećna zbog vas dvoje, želim vam svu sreću ovog sveta, volite se i čuvajte! "
" I dobro da mi paziš drugaricu, preteći  mlatim kažiprstom ,inače ..."
" Znam, Anjice, sve znam ."nasmeje se razdragano.

" Zdravo domaćine." Pojavi se konačno i bludni muž.

" Hej, čoveče, sto godina je prošlo."

Rukuju se, potapšu po ramenima, ispoštuju formu, nikada se nisu mirisali.

" Dozvoli da ti pomognem sa koferima." ljubazno će Marko.

" Hajde ljudi, izvolite, osećajte se kao kod kuće. "

Ulazim u prostrano dvorište, prvo što primećujem pored četinara koji prave neverovatan hlad , predivna zelena trava koju preseca vijugava kamena staza i vodi do samog ulaza u kuću. U neposrednoj blizini kuće, izloženi svetlosti sunca su veliki žbunovi raznobojnog cveća, ljubičasto,belo,žuto.