Samo On

15.dio

-"Razumijem ga,ipak si moj prijatelj. Ne želi da čuje išta oko mene. Tu ga moram opravdati."
Rekla sam te se ustala da napravim doručak. Marko je bio gladan i morala sam da jedem. Napravila sam omlet i salatu te sjela da jedemo.
-"Možeš li me kasnije odvući kući?"
Pitala sam Marka.
-"Naravno,ali jesi sigurna da to želiš?"
-"Da,želim ići kući."
Ubrzo se stanom oglasilo zvono. Pogledala sam u Marka raširenih očiju jer sam pomislila da je Bruno. Marko je otišao otvoriti,a vratio se s nekom curom koja je bila zaista prelijepa. Imala je dugu smeđu kosu i tamno smeđe oči. Kada me ugledala tko zna što je pomislila.
-"Ovo je Luna."
Marko me predstavio,a ja sam se ustala i pružila ruku.
-"Da,to sam ja. I znam što sada misliš,ali ne brini se. Ja i Marko smo samo jako dobri prijatelji,a kod njega sam jer.."
Sagnula sam glavu.
-"Duga priča."
Blago sam se nasmijala te uzela još jedan griz omleta.
-"Luna,ovo je moja susjeda i nije mi djevojka."
Rekao je Marko,a ja sam se zakašljala.
-"Ispričavam se,Marko jako mi je žao."
Krenuo se smijati,a i ta cura također.
-"Ja samo živim preko puta Marka. Malo sam starija od vas."
Potvrdno sam klimnula glavom,a ona je ostavila pismo na stol te se pozdravila. Kada se se Marko vratio nakon što je ispratio,odmah sam ga ispitivala zašto ona dolazi ovdje,a on je rekao da donosi pisma jer on još nema poštanski sandučić to jest,nije ga kupio pa pisma stavljaju kod nje,a uđe jer nekad zna da popije kavu s njim. Kada smo pojeli,otišla sam se obući te me Marko odveo kući.

-"Hvala ti na vožnji. Vidimo se."
Rekla sam te izašla iz Markovog auta. Ušla sam u kuću. Mame i tate nije bilo jer su otišli opet na neki seminar. U kući je bila samo Olga,ali uspjela sam da uđem da me ne čuje. Pobjegla sam u sobu te se zaključala. Obukla sam crnu trenerku i crnu majicu te sjela u kut sobe. Osjećam se užasno. Ne znam šta da mislim o sebi. Da li sam ispala loša osoba jer se nisam uspjela otrgnuti od tog poljupca. Ne znam što se Filipu desilo,ali nije bio pri sebi. Ali nije Filip ni bitan sada,gdje je Bruno? Pozvat ću ga. Uzela sam telefon te okrenula njegov broj. Naravno,ugašen telefon,a i da je upaljen sigurno se ne bi javio. Taman što sam ostavila telefon,on je krenuo da zvoni. Brzo sam ga zgrabila ne gledajući tko je.
-"Bruno?!"
Uzviknula sam nadajući se da je on.
-"Sanja je dušo."
-"Ti si."
Rekla sam razočaravajuće.
-"Zar ti nije drago što me čuješ?Kako si?"
Imala sam osjećaj da su svi već znali o čemu je riječ i nitko me direktno nije pitao što se sinoć dogodilo sa mnom.
-"Dobro sam."
Prošaptala sam na slušalicu.
-"Nisi Luna,znam da nisi. Hoćeš da dođem do tebe?"
Krenula sam da plačem i da jecam. Brzo sam spustila slušalicu i ugasila telefon. Ustala sam se,spustila roletne te legla da spavam.

Prošlo je dva tjedna. Idalje sam u istoj sobi,sama. Sanja me posjetila par puta,a tako isto i ostali. Ostala sam ista. Slomljena,razmišljajući o njemu. Mama i tata su se vratili,ali pred mamom sam pokušala da budem pozitivna. Skontala me pa sam ipak odustala i ispričala joj sve.

ostavite vote💜