Dodir Đavola -ZAVRŠENA-

Osmo poglavlje

"Koliko si planirala da ostaneš unutra?", Gole je upitao.

Zasmejala se. "Mogla sam i da odmenim strica na par dana.", rekla je smejući se.

"To ne može da se izvede.", progunđao je.

Prasnula je u smeh. "Šalila sam se, jebote."

"Ne, nisi, zato sam ti i rekao."

Uzdahnula je. Znala je da sve može da kupi, ali je isto tako znala da sad ne sme da rizikuje ništa. Ne, ako želi da sve bude baš onako kako je planirala. Izašla je van i pogledala u Mitra. "Ja vozim."

"U redu, gospođo.", rekao je i pružio joj ključeve.

Samo što je sela za volan, zazvonio joj je telefon. Osmehnula se na njihovu melodiju i javila se. "Šta je moj najlepši mužić zaboravio da mi kaže?", veselo je upitala.

"Da te volim, srećo. Jeste li stigli?"

Prasnula je u smeh. "Nemam avion, Danilo.", rekla je smejući se.

"Prati ograničenja, jel da?", ljubomorno je upitao.

Prasnula je u smeh. "Ja vozim, srećo, za mene ne postoje ograničenja, a ti si na spikerfonu."

"Dobro jutro, Mitre."

"Dobro jutro, gospodine. Kako ste?"

"Sasvim dobro. Nadam se da slušaš moju ženu, spominjala je neke probleme sa omladincima."

Mitru nije promaklo da je naglasio ono "moju". "Naravno, gospodine. Ne brinite, neće biti problema, gospođa Domak je bila sasvim jasna šta očekuje od nas."

"Mogu li da znam šta je smešno, gospođo Domak?", zarežao je.

Još jače se nasmejala. "To ćemo ostaviti za kasnije."

Zarežao je. “Za koliko si kući?”

“Pet minuta, nema nikoga na putu. Gospodine Domak?”

“Mmm?”

“Zaboravila sam nešto da ti kažem.”

“Šta, srećo?”

“Imaš u telefonu dva foldera, na jednom ti piše Danilo i ja, a na drugom samo za tvoje oči, predpostavljam da znaš koji ne treba da pokazuješ stricu.”

Nasmejao se. “Slike?”

“U prvo da, u drugom, mm…”

“Pogledaću čim se uverim da si stigla kući, ti nikad nemaš meru za volanom.”, promrmljao je.

Parkirala je auto. “Stigla sam. Hvala ti, Mitre.”

“Nema na čemu, gospođo Domak. Doviđenja, gospodine.”

“Doviđenja.”

“Hej, mogao bi da budeš malo prijatniji, srećo.”, promrmljala je kad je izašla iz auta. “Deki, jel sve u redu?”, upitala je kad ga je zatekla ispred zgrade.

"Jeste, Đavolice, sačekao sam samo da ti kažem da je sve u redu, svih deset kamiona su prošli."

"Odlično. Jesi li čuo, ljubavi?", ponosno je upitala.

Čula je njegov smeh. "Jesam, srećo. Dobro jutro, Deki."

"Dobro jutro i laku noć, Danilo. Mrtav sam, jebote.", progunđao je.

"Idi sad kući i odmaraj. Vidimo se.", promrmljala je, javila se momku na ulazu i ušla u zgradu, pa u lift. "I ja ću sad odmah da legnem, red bi bio da bar jedno jutro ustanem pre našeg sina."