Dodir Đavola -ZAVRŠENA-

Dvadeset drugo poglavlje

"Mama, stigli smo.", začula je glas svog sinčića kad se bunovna javila.

Osmehnula se. "Kako ste putovali, sine? Jesi li dobro?", nežno je upitala.

"Jesam, mama, ali mi nedostaješ.", tiho je rekao.

"I ti meni nedostaješ, srećice, puno, puno. Gde ti je ujko?"

"Raspakuje stvari, rekao je da požurim, da bih mu pomogao. Mogu li i ovde da im budem glavni?"

Prasnula je u smeh. "Možeš, sine, ali ipak pomozi ujki."

"Dobro, mama, hoću. Zvaću te kasnije."

"Dobro, sine.", nežno je rekla i on je spustio slušalicu. Neko je zazvonio na vrata. "Sigurno ona dva ludaka.", progunđala je sama za sebe. Otvorila je vrata i ugledala momka ispred sebe sa ogromnom korpom punom crvenih ruža ispred sebe. "Izvoli.", zbunjeno je rekla.

"Izvinite, još uvek sam pod stresom, dole su me pretresli, pa su malo i ovo cveće poremitili. Magdalena Domak?"

"Zaboga, Igore.", progunđala je sama za sebe, a onda se setila momka koji je i dalje gledao. Osmehnula mu se. "Da, ja sam."

"Ovo je za Vas, tu imate i posvetu.", rekao je i uvalio joj pretešku korpu u ruke.

"Koliko ovde ima ruža, zaboga?", zastenjala je.

"Tačno 1001. Gospodin je toliko naručio preko telefona."

Spustila je korpu na stočić kraj nje i jedva ga zadržala da ne padne. "Možeš li mi pomoći da je unesem i stavim na sto?"

Dečko je klimnuo glavom, ušao unutra i podigao korpu, pa je stavio na sto u kuhinji. "Izvolite, gospođo."

Uzela je novčanik i pružila mu poveću svotu. "To je za ovu pomoć."

"Hvala Vam, gospođo.", promrmljao je.

Ispratila ga je, a onda se vratila kod onih ruža. Potražila je posvetu, pa je radoznalo otvorila.

"Magdalena, ove ruže su samo mali znak zahvalnosti. Sin me je juče posetio, zahvaljujući tebi. Posle dvadeset godina. Znaj da u meni imaš prijatelja, za svaku priliku. Nikola Iličić."

Osmehnula se. Pa, bar je i ona učinila neko dobro delo. Okrenula je Danila. "Hej, jedina moja."

Slatko se nasmejala. "Hej, jedini moj."

"Šta radiš?"

"Gledam u buket od 1001 ruže, koji je pokušao da me ubije u hodniku.", nasmejano je rekla.

"Od koga su?", ljubomorno je upitao.

"Od Nikole Iličića, Avramović ga je juče posetio, pa u znak zahvalnosti, Danilo."

"Drago mi je zbog njega.", promumlao je.

Prasnula je u smeh. "Volim te, budalo, nemoj da si ljubomoran.", nasmejano je rekla.

"Koliko?"

"Nenormalno."

"I ja tebe nenormlano volim, jedina. Zvao me je Vuk, da mi kaže da su stigli."

"I mene je. Nemaš pojma koliko je sve prazno bez njih, Danilo."

Uzdahnuo je. "Mislim da znam, jedina, meni je tako godinama bez tebe."

Progutala je. "Znam."

"Ni slučajno, u redu? Još malo i to će proći.", nežno je rekao, kad je čuo da joj je glas plačljiv.

"Nemam pojma koji mi je od juče.", promrmljala je.

Nasmejao se. "Navikla si na Vuka, ljubavi i da je sa tobom."