Dodir Đavola -ZAVRŠENA-

Dvadeset prvo poglavlje

Zapalila je cigaretu i obuhvatila svoje ljude pogledom. Prošlo je već mesec dana od kako je Mitra poslala kod Muflona. "E ovako, Muflon i Iličić su sklopili dogovor, ali sam predhodno ja bila kod Iličića i dogovorili smo se da se ne meša u naš sukob."

"Misliš da će održati obećanje?"

"Da, iz nekoliko razloga. Najvažniji od svih je taj što sam mu obećala njihov posao, koji nama nije od važnosti."

"Misliš da neće tako ojačati?"

Nasmejala se. "I sam je priznao da mu je brat nesposoban, ali i ako ojačaju, nama ne predstavljaju nikakvu pretnju.", progunđala je.

"Kad ćeš pokrenuti proces?"

"Upravo jesam, obezbedila sam nam diverziju, za svaki slučaj, što se tiče samog postupka, to će biti pokrenuto onog trenutka kad ovi što odlaze budu prebačeni u Rusiju. Ići će manje grupe, po dve porodice, ne želim da privučemo bilo čiju pažnju. Željko i Vuk moraju onako kako su i došli, pa sam mislila da oni krenu za sedam dana."

Deki ju je pogledao u oči. "Kako ćeš objasniti Vuku?"

"Istinom, Deki. Ne želim da me jednog dana krivi za laži, ili da pomisli da sam ga ostavila, ukoliko im se ne pridružim.", tiho je rekla.

"Đavolice..."

Podigla je ruku. "Oko toga nema rasprave, Mrgud i ja ostajemo zadnji i, ako sve bude kako planiram, odlazimo sa Danilom i stricem."

"To može da uradi bilo koji od nas, Đavolice."

Osmehnula se. "Znam i verujem vam, svakom od vas, ali sam već odlučila.", promrmljala je. Videla je na licima tih ljudi da im se to ne sviđa, ali su ućutali. "Ja odavde ne idem dok ne budem povela i njih sa sobom, ako ne uspem, bar ću otići gore pokušavajući."

"Uspećeš, Đavolice, preduzećemo sve korake."

Klimnula je glavom. "Ne ja, mi. Sve što smo do sada postigli je naša zasluga, ne moja."

"Ko ide prvi?"

"Mitke i porodica, kao i čika Velja i njegova porodica."

"Ja ostajem.", Veljin sin se javio.

Nasmejala se. "Omladinci, svi ostajete. Mislila sam da ću sa vama imati problema, ali ste me oduševili. Ovaj deo klana ovde ima sjajne momke i još dugo ćemo biti najbolji."

"Ko će biti glavni ovde?"

"Ja.", mirno je rekla. "Kao što sam to bila i kad sam bila odsutna zadnjih deset godina."

"Gospođo Domak...", začula je Igora kako je doziva kad su krenuli da se rastaju.

Okrenula se i ugledala ga kako trči za njom. "Polako, Igore. Šta je problem?"

"Video sam Mitra juče u gradu, bio je sa Muflonom i..."

"Smiri se, Igore. Znaš da čuvaš tajnu?"

Klimnuo je. "Naravno, gospođo."

"Mitar je taj koji nam je dao sve informacije. On je tamo po mom naređenju, nije nas izdao."

Zapanjeno je zatreptao. "Mislili smo..."

Osmehnula se. "Znam, ali nek tako ostane za ostale, u redu?"

Klimnuo je. "Kako Vi kažete, gospođo."

"Nikad se neću navići da me zovete gospođom.", progunđala je. "Doviđenja, Igore.", rekla je i ušla u auto. Dan za danom i prošlo je već pet dana od tog sastanka. Izbegavala je da razgovara sa Vukom o predstojećem rastanku, ali dva dana pred sam polazak je shvatila da više ne može da izbegava to. "Hoćeš doći da razgovaramo?", nežno ga je upitala.