Licemer

Prolog

- Imam vesti.

Izbacim sav vazduh iz pluća ali ne skrećem pogled sa svetleće reklame koju su postavili na vrhu zgrade u komšiluku pre nekoliko dana.

Nadaj se najboljem.

Kakva glupost! Nadaj se!

Samo budale veruju u nadu, realni ljudi znaju za bolje, oni se ne nadaju - oni deluju.

- Nadam se da su bolje od jučerašnjih – okrenem se i pogledam u Ruperta.

Nije on prijatan čovek za oko ali je veoma sposoban. On pronalazi ono što ne može niko drugi da pronađe, on je "poslednja šansa".

- Pronašao sam naslednika.

- Ne igraj se sa mnom Ruperte. Poznaješ me jako dobro – upozorim ga.

- Nikad to ne bih učinio. Pronašao sam sina tvog polubrata – spustio je žutu kovertu na sto jako sporo.

Moj brat i njegova supruga umrli su od predoziranja heroinom pre četiri godine, a kako nismo bili u kontaktu nismo ni znali da su u vreme kada su umrli imali dvogodišnjeg dečaka. Da stvar bude još čudnija ne postoji dokaz da su oni imali dete, to smo saznali od njihovog dilera. Naknadnom autopsijom je potvrđeno da je Rajli, supruga mog polubrata Lijama, imala jedan porođaj ali dete nigde nije ubeleženo. Tehnički ne postoji nikakav pisani dokaz da dete postoji ali ljudi su ih viđali sa bebom i dadiljom. Tako je počela moja potraga, tražim dete koje zvanično ne postoji i njegovu dadilju čijeg se lika niko jasno ne seća osim da je bila mlada. To dete je moj bratanac i naslednik svega što poseduje moja porodica. On je Gold.

- Jesi li siguran da je to on?

- Nemam nikakav dokaz.

- Ne? Kako onda znaš? – namrštim se.

- Zbog dadilje.

- Pronašao si dadilju?

- Jesam, i ona nije dadilja.

- Nego ko je? – to me zanima.

- Rođaka tvoje pokojne snaje. Zove se Izabela Martin – pročistio je grlo pa nastavio.

- Kada su Izabelini roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći brigu o maloletnoj Izabeli preuzeli su Rajlini roditelji, živela je sa njima četiri godine, ali devojka je ubrzo krenula na fukultet i napustila državu. Dobila je punu stipendiju za Harvard na odseku za CS50.

- Dakle pametna je – zaključim. Kompjuterski genije.

- I ima sina koji ima šest godine, samohrana je majka koja se nikad nije udavala. Već četiri godine dolazi dva puta godišnje sa detetom u posetu kod Rajlinih roditelja i ostaje kod njih dve nedelje.

- Dakle ti misliš da ona odgaja dete svoje rođake? – vidim u kom pravcu ovo ide.

- Mislim.

- Bravo Ruperte. Kako si je pronašao? – impresioniran sam.

- Mark Flin, Rajlin otac, doživeo infarkt pre nekoliko dana, Izabela je odmah doletela sa detetom.

- Jesu li još uvek ovde?

- Jesu, doktori nisu optimistični po pitanju pitanju Markovog oporavka.

- Dete. Kako se zove?

- Zak Martin – nasmejao se.

- Zašto se smeješ?

- Čudno, ali mislim da liči na tebe.

Uzmem kovertu i otvorim je. Prvo što ugledam jeste žena plave kose koja se smeje dok je grli dečak sa crnom kosom. Na drugoj slici je dečak sam, na glavi ima neki čudan šešir i izmotava se. Bilo je puno slika, i Rupert je možda u pravu, dečak zaista podseća na mene.

- Dakle ovo nije njen sin?

- Žena je programer, može da hakuje bilo šta, bolnička evidencija i nije neki izazov. Nagađam da je izbrisala ime svoje rođake i upisala svoje. Dete se u svim dokumentima vodi kao njeno a niko je nikad nije video trudnu.

- Moramo da budemo sigurni, ne želim da uzmem pogrešno dete.

- To nije moje područje.

- Ali jeste moje.

Vreme je da se gospođica Martin i ja upoznamo jer ako je sudeći po ovoj slici ona ima nešto što pripada mojoj porodici, nešto što pripada meni, nešto što planiram da uzmem.

. . .

Pozdrav svima i srećni praznici. Ovo je uvod u novi projekat kojim započinjem ovu godinu i nadam se da će se svima dopasti. Objavljivanje će ići redovno i brzo. Još jednom svima puno zdravlja, sreće i ljubavi u 2021-oj godini.

Andrea Kingston