Licemer

21

- Zak! – viknem glasno.

- Da mama?

- Ako želiš u vodu, uzmi gumu ili stavi mišiće!

- Ok.

Ah to dete... zaigra se u vodi pa ode duboko. Ne sme čovek da ga ispusti iz vida.

Ovde smo već nekoliko dana, uživamo na plaži, sunčamo se, kupamo, šetamo uveče... ovo je moj odmor iz snova. Zak i ja se ne krijemo, to nije život kakav želim za njega, osim toga prijavljeni smo kao Gold i koristim kartice koje mi je dao Oliver, tako da verujem da on zna gde smo. Još uvek se nije pojavio ovde i verujem da su ga moje reči naterale da razmisli o svemu što je dobro za nas jer je i meni potrebno neko vreme bez njega.

Razmišljam o svačemu – Zaku, Oliveru, poslu, porodici, Lejli... razgovarala sam sa anjom dva puta jer znam gde je Oliver smestio na lečenje. Ona je dobro, i ona razmišlja o svom životu, muči je to što nije uspela ni u čemu, što joj za sve treba odobrenje od majke, muči je svašta a ja to nisam primetila. Za mene je ona bila vesela devojka, ali izgleda da je duša čoveka posebna osobina koju retki imaju priliku da upoznaju. Iskreno se nadam da će ona biti dobro, mnogo je toga pogrešnog u toj porodici.

. . .

Jedna stvar na koju nisam računala je povezanost između Zaka i Olivera, oni nisu mnogo vremena proveli zajedno ali Oliver je skoro svaki slobodan trenutak provodio sa Zakom i dete se vezalo za njega. Nije mi se dopalo to što mu je na samom početku rekao da će mu biti otac ali izgleda da je to radilo u njegovu korist jer Zaku nedostaje tata, naročito uveče. Zbog svega ovog dete je zgubljeno, ne zna gde je trenutno naš dom, nije mu baš najjasnije sve što se dogodilo i zbog toga se najviše jedem. Dete treba da ima stabilne roditelje i da osrasta u stabilnom okruženju da bi sutra bio stabilan čovek.

Nakon odmora krenuli smo u istraživanje, Zak uskoro kreće u školu i želim pre škole da proputujem malo sa njim – obišli smo Diznilend, nekoliko akvaparka, luna parkove... vodila sam ga na svim onim mestima za koja sam smatrala da će mu se dopasti. Mislim da nikad nije bio srećniji.

Jednog dana dok je Zak izvodio vratolomije na vodi a ja ga pazila dodatnim parom očiju koji nemam on je primetio nešto što ja nisam.

- Mama zašto se Sem ne kupa sa nama? – pita me dete.

- Ko?

- Sem. I zašto je obučen? Treba mu kupaći – dodaje ozbiljno.

- Gde vidiš Sema?

- Iza tebe – pokazao je prstom i okrenula sam se.

- Hm, ne vidim ga.

- Mislim da se vratio unutra.

- Jesi li siguran da je bio on? – možda mu se priviđa.

- Suguran sam mama, on nas stalno gleda. Zašto se ne igra sa nama?

- Kako to misliš stalno? Jesi li ga video još negde?

- Am... – stavio je prst na usta.

- Na plaži, u Diznilendu, u hotelu...

Ha! Kako ga ja nisam videla?

- Možda se stidi zato što ćemo ga videti u kupaćem – nasmešio se slatko i poljubila sam ga.

- Možda. Hoćeš da se spustiš ponovo? – pitam ga.

- Da..

Dakle Sem nas prati. Iskreno, nisam iznenađena, Oliver mi je rekao da će nas pronaći, ali sam iznenađena što nas ne dira i što ga ja nisam uočila.

Nasmejem se i potražim Zaka pogledom.

. . .

- Mama kada se vraćamo kući? – pita me Zak za vreme večere.

- Nije ti zabavno ovde?

- Jeste ali nedostaju mi Čejs, Maršal i Rabl, onda Marta, teta Lea, baka Margaret i najviše tata.

Nisam mu rekla za Magraret. Jao! Ovo nije dobar trenutak.

- Dom. Voliš li Olivera? – pitam ga.

- Pa... da. Svi vole mamu i tatu – slegnuo je ramenima.

- Osim toga moj tata je zabavan, uvek me baca visoko, igra Mortal Kombat sa mnom, i svi igramo fudbal, naravno ja uvek pobeđujem – kaže ponosno.

- Da – nasmejem se.

- Pitam se šta rade moje kuce, nema ko da se igra sa njima – složio je tužnu facu.

- Oooo bebo moja – poljubim ga u glavu.

- Ti i ja smo na odmoru, želim da se dobro odmoriš i napuniš energijom pre nego što kreneš u školu, tada ćemo provoditi mnogo manje vremena zajedno.

- I trenitraću fudbal, tata je rekao da će me upisati na trening.

- I želiš da treniraš – izdahnem.

- Da – potvrđuje.

- Možda budem fudbaler kada porastem, ili... najbolji igrač igrica na svetu.

- Možeš da budeš sve što poželiš, čitav svet je tvoj.

- Hvala mama, tisi najbolja mama na svetu.

Nasmešim se i poljubim ga još jednom.

. . .

Nakon što je naš avion sleteo zadržali smo se malo na aerodromu jer smo među poslednjima uzeli prtljag, gužva je bila velika tako da smo odmah produžili ka izlazu.

Nijedan slobodan taksi. Izdahnem i izvadim telefon.

- Zak ne odvajaj se od mene – kažem mu.

- Da mama.

- Gospođo – Sem se javlja.

- Nema slobodnog taksija. Hoćeš li da nas povezeš? – pitam ga.

- Naravno, pogledajte levo.

Okrenem se i ugledam Sema kako izlazi iz automobila. Prekinem vezu i sačekam da preuzme naš prtljag.

- Lepa boja – prokomentariše.

- Hvala gospođo.

- Zdravo Sem – Zak mu maše.

- Zak – Sem mu se smeje.

Nakon što je ubacio naš prtljag i Sem i vozač nas pitaju kuda da voze.

- Gde idemo Zak?

- Kući! – viknuo je.

- Nadam se da nisam puno nedostajao Čejsu, Maršalu i Rablu – zamislio se.

- Čuo si gospodina, idemo kući.